Javni akvarijum i tropikarijum

Kako je počela vaša priča?

Branislav Jakovljević: Sve je krenulo pre više od 30 godina. Naime, još tokom osnovne škole su me zainteresovale životinje. Često sam drugarima pomagao da shvate prirodu i, u saradnji s profesorkom biologije i drugim nastavnicima, pripremao preparate za učenje.

Kasnije, tokom studija, prodavao sam ribice na Kalenić pijaci i na taj način se, koliko je to bilo moguće, izdržavao tokom onih sankcija 90-ih. Pošto sam tehnolog po struci, uspeo sam da napravim najinteresantniju tezgu na toj pijaci, koja je imala svoje osvetljenje i grejanje za ribice tokom zime. To mi je omogućilo da prodajem najnežnije vrste poput neonki iz Amazona, ramireza, barbusa i druge vrste koje su nežne i poprilično problematične čak i za sadašnje radnje, a kamoli za ono vreme. LJudi su se zadržavali oko moje tezge, a ja sam s njima razgovarao i objašnjavao im sve što ih je zanimalo. Očigledno je neka moja misija da ljudima pokazujem i objašnjavam kako da se bave životinjama, kako da te životinje budu u dobroj kondiciji i kako ih pravilno čuvati.

To se, evo, nastavilo do današnjeg dana, s obzirom na to da je Javni akvarijum i tropikarijum u Beogradu svojevrstan azil za napuštene kućne ljubimce. Preko 80% životinja je udomljeno u Javak od ljudi koji više nisu mogli da ih čuvaju. Naša osnovna misija je da ljudima pokazujemo i objašnjavamo kako da čuvaju životinje, napravimo za njih akvarijume ili terarijume i pokažemo ljudima kako da ih održavaju…

Jako je važno pružiti ljudima pomoć i pri izboru životinje. Potrebno je dobro se informisati šta je toj životinji potrebno i kako je pravilno čuvati da se ne bi desilo da, posle dva, tri, pet meseci dođe neko i kaže: „Više ne mogu da je čuvam.” Ukoliko se to ipak desi, bolje je da ih donesu kod nas nego da ih puštaju u prirodu, što je zakonom zabranjeno, a o moralnoj odgovornosti ne bih ni da govorim.

Koji su bili dalji koraci nakon tezge na pijaci?

Branislav Jakovljević: Posle toga sam krenuo, po prirodi stvari, da se bavim pravljenjem akvarijuma, fontana i vodenih zidova, to jest, unošenjem prirode u životno okruženje ljudi. To su bila teška vremena i po pitanju nabavke materijala i po pitanju dolaska do životinja. Ono što sam tada naučio jeste važnost želje i potrebe da se akvarijumi i terarijumi prave po najvišim standardima. Upravo tako smo i ovde postavili stvari od samog početka.

Naši vodeni zidovi i akvarijumi traju 25–30 godina bez ikakvih problema.

Iz svega toga je, potom, nastao Javni akvarijum i tropikarijum.

Branislav Jakovljević: Tako je. Put kako smo došli ovde gde smo sada je malo čudan. Da se vratim na suštinu. U vreme kada sam prodavao ribice na pijaci, postalo mi je jasno koliko ljudi zapravo vole životinje. I još tada mi se javila ideja o pokretanju Tropikarijuma.

U ovaj prostor smo ušli sasvim slučajno i to preko oglasa u novinama. Naime, naša opština Savski venac je, pre 14 godina, objavila da je ovaj prostor moguće iznajmiti. Međutim, mesec dana je išao oglas i niko se nije javio. Napravili su pauzu s oglašavanjem i onda ponovili oglas i mi smo se javili i ušli u poprilično ruiniran prostor bez ikakve infrastrukture za Javni akvarijum. U tom trenutku smo imali dvadesetak godina rada iza sebe.

Ušli smo u prostor i počeli s dvadesetak akvarijuma koje smo smestili u jednu prostoriju. Pripreme su trajale više od dve godine pre nego što ćemo vrata otvoriti za javnost. Potom je naša priča počela da raste, pa smo se proširili u joj jednu prostoriju, pa drugu, treću i sada smo tu gde jesmo s preko 200 vrsta životinja, biljaka, korala i preko 3000 komada živih bića.

Preko 80% životinja kod nas su udomljene, odnosno, neko ih je kupio kao kućnog ljubimca, a onda nisu mogli da se brinu više o njima. One su donošene ovde na razne načine, neke su ostavljane ispred vrata, a mnoge od njih su bile poprilično zapostavljene. LJudi često kupe životinju „da bi se dete igralo” i, posle nekoliko meseci, to više nije interesantno i ta životinja bude zapostavljena, a samim tim i mučena. Svašta smo imali prilike da vidimo. LJudi su nam donosili životinje koje su bukvalno bile na samrti. Mi pokušamo da uradimo sve što je u našoj moći i što je u moći veterine i nauke da toj životinji omogućimo da nastavi svoj život. U velikom broju slučajeva smo uspeli da ih sačuvamo, ali, nažalost, dešava se i da životinja dođe u suviše teškom stanju.

Neobično je to što imate i jedan specifičan parkić u svom sklopu.

Branislav Jakovljević: Imamo i Bonsai baštu sa spoljne strane. Drveće koje možete videti u Bonsai bašti je nađeno na liticama i raznim čudnim mestima gde bi ih prva kiša oborila i uništila. Mi smo to drveće našli i presadili ga u male saksije. Inače, bonsai nije vrsta drveta, nije neko seme, nego je to način obrade drveća, čuvanja drveća i pretvaranja u nešto što može iz prirode da se ubaci i kod nas. Bonsai kultura je nastala tako što su samuraji koji su obilazili svet pravili minijaturni deo svog zavičaja kako bi imali deo doma uz sebe, mada je bonsai drveće nastalo u Kini i Japanu, odakle su ga drugi preuzeli.

U sklopu onoga što Tropikarijum nudi je i bioskopska sala.

Branislav Jakovljević: Ona se koristi za edukaciju dece i stanovništva. Između ostalog, u saradnji s Asocijacijom ronilačkih instruktora radimo i organizujemo Festival kratkog podvodnog filma i podvodne fotografije „Nečujno”. To je festival gde najpoznatiji podvodni fotografi i snimatelji nama šalju filmove i fotografije na takmičenje. Do pandemije je sve lepo radilo, a potom su stvari postale malo nezgodne zbog karantina, tako da nismo radili dve godine. Sada imamo nameru da sve obnovimo i nastavimo s tom fenomenalnom pričom koja vam omogućava da neka bića veličine 2-3 cm vidite na platnu gde izgledaju kao da imaju pola metra. Za to nam je potrebna podrška institucija.

Te filmove puštamo samo vikendom, tako da ih posetioci tada mogu slobodno videti i uživati u čarima podvodnog sveta. Pri organizovanim dečjim posetama puštamo im odabrane filmove adekvatne njihovom uzrastu.

Veliki broj mojih prijatelja nas stalno posećuje i svi kažu da tokom boravka u Javnom akvarijumu i tropikarijumu potpuno izađu iz svog sveta i onog filma u kome su svakoga dana. To je zato što je ovde osnova svega voda od koje se naše telo sastoji u najvećem procentu. Mnogima nije poznato da lagani žubor i šum vode ima istu frekvenciju kao i ljudski mozak u fazi odmora. Prema tome, normalno je da ovde ljudi, u ambijentu u kome su okruženi vodom i životinjama, postanu relaksirani i zaista uživaju, a uz laganu muziku ugođaj bude potpun.

Koliko ljudi vas je do sada posetilo?

Branislav Jakovljević: Ovde je do sada bilo sigurno preko 80.000 dece u organizovanim posetama. To su posete i dece predškolskog uzrasta, i školaraca, i srednjoškolaca, i studenata. Takođe, kod nas su studenti Veterinarskog fakulteta imali obavezne vežbe, a studenti biologije su imali i praksu. Što se tiče odraslih koji su nas posetili, prestali smo da brojimo odavno.

Mi smo u bliskoj saradnji i sa Zavodom za zaštitu prirode, s Biološkim fakultetom takođe, i u saradnji s njima smo napravili jedan jako, jako dobar deo, na kome smo insistirali dugi niz godina, deo s našim domaćim vrstama životinja.

Vi ovde imate mogućnost da, pored udomnjenih tropskih vrsta, vidite i naše domaće vrste zmija, vodozemaca, gmizavaca, riba i biljaka. Tu su i jadranske vrste poput murine, jastoga, hobotnice i različitih vrsta riba, morskih zvezda i ježeva iz Jadrana.

Takođe, s domaćim vrstama imamo neke velike akvarijume u bašti, gde možete videti domaće šarane 3–4 kg velike, somove, babuške, bodorke, divne životinje koje su bukvalno kao pravi kućni ljubimci. Kad izađem da ih nahranim, bukvalno mi grickaju prste i maze se da bi dobile hranu, tako da praktično te naše domaće vrste niko ne zna, ljudi ne znaju da su te naše domaće vrste isto tako i prijemčive i fine kao i tropski kućni ljubimci. I naše domaće kornjače takođe imamo tu, tako da praktično ljudi i deca mogu da se upoznaju sa svim tim našim vrstama, kako funkcionišu, šta rade, kako i šta treba čuvati u tim našim biotopima, shvate da ne treba ubijati te naše životinje jer su one naši sunarodnici i prijatelji.

Mi smo, praktično, na njihovim kućama napravili naše i proterali ih sa svih mogućih mesta gde smo mogli to da uradimo i to je nešto o čemu edukujemo mlade i trudimo se da saznaju da te životinje treba čuvati, da ih ne treba maltretirati i ubijati i da ih treba ostaviti na miru jer one jako dobro znaju šta rade, jako dobro znaju da se hrane i funkcionišu i ne treba ih se plašiti, jer nisu to neke zveri koje će vas ubiti i pojesti. Eto, kad se zmije pojave kod nas u gradu, smukovi ili neke vodene zmije, ljudi počnu da vrište, a za time nema potrebe. Nemamo se čega plašiti. Čisto za vašu informaciju, na teritoriji Beograda nema otrovnih zmija i zaista nema razloga da ih se plašimo jer se one mnogo više plaše nas. Samo ih treba pustiti da idu svojim putem. Mi smo uljezi na njihovoj teritoriji, a one su, zapravo, ugrožene.

Kod vas postoje i različita dešavanja. Recite nam nešto o tome.

Branislav Jakovljević: Dečje radionice se konstantno održavaju. Mi ovde radimo i dečje rođendane, s obzirom na to da je to neki finansijski aspekt svega ovoga. Nažalost, mi od ulaznica koje su poprilično minorne ne možemo da isplatimo sve troškove, a uz to imamo i socijalni program, tako da je, na primer, ponedeljkom ulaz besplatan za penzionere, sredom za studente… Svaki radni dan je besplatan za neku kategoriju građanstva i o tome se možete informisati na našem sajtu ili na društvenim mrežama. Za trudnice, decu mlađu od 5 godina, decu bez roditeljskog staranja i osobe sa smetnjama u razvoju, ulaz je uvek besplatan. Naravno, sajt nam je na .rs domenu jer smo mi tu gde jesmo, pripadamo ovoj zemlji i ovo je naša, domaća priča koja prikazuje i prirodu naše zemlje.

Iako ulažete mnogo napora, imate puno problema da održite Tropikarijum u životu.

Branislav Jakovljević: Mogu slobodno reći da naša priča sada vegetira na entuzijazmu nas nekoliko i takođe na nekom našem profesionalizmu, s obzirom na to da glavna financijska injekcija ovde dolazi iz pravljenja akvarijuma, fontana, vodenih zidova, od trećih lica koja pomažu u ovoj priči.

Nama malo-malo pa nedostaje hrane, fale nam veliki akvarijumi jer mnoge ribe prerastu postojeće. Recimo, imamo aruane koje su došle s 20 cm dužine, a sada imaju preko jednog metra, ili pirane koje su 30–40 centimetara duge i teške i po 5 kg. Za njih moramo da pravimo nove akvarijume, a to nismo u stanju da napravimo iz ovih izvora finansiranja koje imamo.

Tokom korone nismo radili, dakle dve godine, a svi troškovi su ostali jer životinje moraju da jedu i da se greju bilo posetilaca ili ne, a tu su i ljudi koje brinu o njima i koji takođe moraju da žive od svoje plate.

Imali smo dosta takvih problema za to vreme, za te dve godine mi nismo imali sredstava da to sve plaćamo i ušli smo u jednu vrlo problematičnu situaciju – preti nam iseljavanje iz ovog prostora.

Pravimo donatorske večeri, pravimo neke razne događaje, eto, ja sad pokušavam da razgovaram sa ambasadama koje mogu da nam pomognu, pokušavam da razgovaram s gradom, pokušavam da razgovaram i s državom. Pokušavamo sve da ova priča opstane ovde, jer mislim da zaista zaslužujemo da opstanemo i da ovako nešto ne postoji u našoj zemlji.

Ipak, fale nam kadrovi, fali nam novac, fali nam pomoć u svemu ovome. Mi smo jedna grupa građana koja se entuzijastično bavi velikom količinom životinja.

Nama treba pomoć grada, pomoć države i ljudi koji vole prirodu. LJudi nam mogu pomoći i svojim donacijama, dolaskom i širenjem lepih reči i misli. Jer Javni akvarijum i tropikarijum je mesto gde se rađaju srećne misli i gde je lepa reč vredna moneta. Ovde nema ljudi koji misle loše, koji misle ružno. LJudi koji dolaze ovde i čitav naš narativ se razlikuju od onoga što možemo da vidimo u uobičajenom životu svakoga dana.

Ove godine smo, na skroman način, obeležili 10 godina postojanja, uz pritiske da ćemo morati napustiti ovaj prostor i sve finansijske probleme koje imamo. Ipak, nadamo se da ćemo opstati i uspeti da napravimo još nešto bolje za našu zemlju i naše ljude i da ćemo sve ono što znamo, što je u našim rukama, glavama i srcima, nastaviti da delimo s ljubiteljima prirode.