Иза Тропикаријума стоји група правих ентузијаста, предвођена Браниславом Јаковљевићем, акваристом и рониоцем, који је читав свој живот посветио очувању природе, помагању животињама и едукацији, пре свега малишана, о чудима животињског света.
Како је почела ваша прича?
Бранислав Јаковљевић: Све је кренуло пре више од 30 година. Наиме, још током основне школе су ме заинтересовале животиње. Често сам другарима помагао да схвате природу и, у сарадњи с професорком биологије и другим наставницима, припремао препарате за учење.
Касније, током студија, продавао сам рибице на Каленић пијаци и на тај начин се, колико је то било могуће, издржавао током оних санкција 90-их. Пошто сам технолог по струци, успео сам да направим најинтересантнију тезгу на тој пијаци, која је имала своје осветљење и грејање за рибице током зиме. То ми је омогућило да продајем најнежније врсте попут неонки из Амазона, рамиреза, барбуса и друге врсте које су нежне и поприлично проблематичне чак и за садашње радње, а камоли за оно време. Људи су се задржавали око моје тезге, а ја сам с њима разговарао и објашњавао им све што их је занимало. Очигледно је нека моја мисија да људима показујем и објашњавам како да се баве животињама, како да те животиње буду у доброј кондицији и како их правилно чувати.
То се, ево, наставило до данашњег дана, с обзиром на то да је Јавни акваријум и тропикаријум у Београду својеврстан азил за напуштене кућне љубимце. Преко 80% животиња је удомљено у Јавак од људи који више нису могли да их чувају. Наша основна мисија је да људима показујемо и објашњавамо како да чувају животиње, направимо за њих акваријуме или тераријуме и покажемо људима како да их одржавају…
Јако је важно пружити људима помоћ и при избору животиње. Потребно је добро се информисати шта је тој животињи потребно и како је правилно чувати да се не би десило да, после два, три, пет месеци дође неко и каже: „Више не могу да је чувам.” Уколико се то ипак деси, боље је да их донесу код нас него да их пуштају у природу, што је законом забрањено, а о моралној одговорности не бих ни да говорим.
Који су били даљи кораци након тезге на пијаци?
Бранислав Јаковљевић: После тога сам кренуо, по природи ствари, да се бавим прављењем акваријума, фонтана и водених зидова, то јест, уношењем природе у животно окружење људи. То су била тешка времена и по питању набавке материјала и по питању доласка до животиња. Оно што сам тада научио јесте важност жеље и потребе да се акваријуми и тераријуми праве по највишим стандардима. Управо тако смо и овде поставили ствари од самог почетка.
Наши водени зидови и акваријуми трају 25–30 година без икаквих проблема.
Из свега тога је, потом, настао Јавни акваријум и тропикаријум.
Бранислав Јаковљевић: Тако је. Пут како смо дошли овде где смо сада је мало чудан. Да се вратим на суштину. У време када сам продавао рибице на пијаци, постало ми је јасно колико људи заправо воле животиње. И још тада ми се јавила идеја о покретању Тропикаријума.
У овај простор смо ушли сасвим случајно и то преко огласа у новинама. Наиме, наша општина Савски венац је, пре 14 година, објавила да је овај простор могуће изнајмити. Међутим, месец дана је ишао оглас и нико се није јавио. Направили су паузу с оглашавањем и онда поновили оглас и ми смо се јавили и ушли у поприлично руиниран простор без икакве инфраструктуре за Јавни акваријум. У том тренутку смо имали двадесетак година рада иза себе.
Ушли смо у простор и почели с двадесетак акваријума које смо сместили у једну просторију. Припреме су трајале више од две године пре него што ћемо врата отворити за јавност. Потом је наша прича почела да расте, па смо се проширили у јој једну просторију, па другу, трећу и сада смо ту где јесмо с преко 200 врста животиња, биљака, корала и преко 3000 комада живих бића.
Преко 80% животиња код нас су удомљене, односно, неко их је купио као кућног љубимца, а онда нису могли да се брину више о њима. Оне су доношене овде на разне начине, неке су остављане испред врата, а многе од њих су биле поприлично запостављене. Људи често купе животињу „да би се дете играло” и, после неколико месеци, то више није интересантно и та животиња буде запостављена, а самим тим и мучена. Свашта смо имали прилике да видимо. Људи су нам доносили животиње које су буквално биле на самрти. Ми покушамо да урадимо све што је у нашој моћи и што је у моћи ветерине и науке да тој животињи омогућимо да настави свој живот. У великом броју случајева смо успели да их сачувамо, али, нажалост, дешава се и да животиња дође у сувише тешком стању.
Необично је то што имате и један специфичан паркић у свом склопу.
Бранислав Јаковљевић: Имамо и Бонсаи башту са спољне стране. Дрвеће које можете видети у Бонсаи башти је нађено на литицама и разним чудним местима где би их прва киша оборила и уништила. Ми смо то дрвеће нашли и пресадили га у мале саксије. Иначе, бонсаи није врста дрвета, није неко семе, него је то начин обраде дрвећа, чувања дрвећа и претварања у нешто што може из природе да се убаци и код нас. Бонсаи култура је настала тако што су самураји који су обилазили свет правили минијатурни део свог завичаја како би имали део дома уз себе, мада је бонсаи дрвеће настало у Кини и Јапану, одакле су га други преузели.
У склопу онога што Тропикаријум нуди је и биоскопска сала.
Бранислав Јаковљевић: Она се користи за едукацију деце и становништва. Између осталог, у сарадњи с Асоцијацијом ронилачких инструктора радимо и организујемо Фестивал кратког подводног филма и подводне фотографије „Нечујно”. То је фестивал где најпознатији подводни фотографи и сниматељи нама шаљу филмове и фотографије на такмичење. До пандемије је све лепо радило, а потом су ствари постале мало незгодне због карантина, тако да нисмо радили две године. Сада имамо намеру да све обновимо и наставимо с том феноменалном причом која вам омогућава да нека бића величине 2-3 цм видите на платну где изгледају као да имају пола метра. За то нам је потребна подршка институција.
Те филмове пуштамо само викендом, тако да их посетиоци тада могу слободно видети и уживати у чарима подводног света. При организованим дечјим посетама пуштамо им одабране филмове адекватне њиховом узрасту.
Велики број мојих пријатеља нас стално посећује и сви кажу да током боравка у Јавном акваријуму и тропикаријуму потпуно изађу из свог света и оног филма у коме су свакога дана. То је зато што је овде основа свега вода од које се наше тело састоји у највећем проценту. Многима није познато да лагани жубор и шум воде има исту фреквенцију као и људски мозак у фази одмора. Према томе, нормално је да овде људи, у амбијенту у коме су окружени водом и животињама, постану релаксирани и заиста уживају, а уз лагану музику угођај буде потпун.
Колико људи вас је до сада посетило?
Бранислав Јаковљевић: Овде је до сада било сигурно преко 80.000 деце у организованим посетама. То су посете и деце предшколског узраста, и школараца, и средњошколаца, и студената. Такође, код нас су студенти Ветеринарског факултета имали обавезне вежбе, а студенти биологије су имали и праксу. Што се тиче одраслих који су нас посетили, престали смо да бројимо одавно.
Ми смо у блиској сарадњи и са Заводом за заштиту природе, с Биолошким факултетом такође, и у сарадњи с њима смо направили један јако, јако добар део, на коме смо инсистирали дуги низ година, део с нашим домаћим врстама животиња.
Ви овде имате могућност да, поред удомњених тропских врста, видите и наше домаће врсте змија, водоземаца, гмизаваца, риба и биљака. Ту су и јадранске врсте попут мурине, јастога, хоботнице и различитих врста риба, морских звезда и јежева из Јадрана.
Такође, с домаћим врстама имамо неке велике акваријуме у башти, где можете видети домаће шаране 3–4 кг велике, сомове, бабушке, бодорке, дивне животиње које су буквално као прави кућни љубимци. Кад изађем да их нахраним, буквално ми грицкају прсте и мазе се да би добиле храну, тако да практично те наше домаће врсте нико не зна, људи не знају да су те наше домаће врсте исто тако и пријемчиве и фине као и тропски кућни љубимци. И наше домаће корњаче такође имамо ту, тако да практично људи и деца могу да се упознају са свим тим нашим врстама, како функционишу, шта раде, како и шта треба чувати у тим нашим биотопима, схвате да не треба убијати те наше животиње јер су оне наши сународници и пријатељи.
Ми смо, практично, на њиховим кућама направили наше и протерали их са свих могућих места где смо могли то да урадимо и то је нешто о чему едукујемо младе и трудимо се да сазнају да те животиње треба чувати, да их не треба малтретирати и убијати и да их треба оставити на миру јер оне јако добро знају шта раде, јако добро знају да се хране и функционишу и не треба их се плашити, јер нису то неке звери које ће вас убити и појести. Ето, кад се змије појаве код нас у граду, смукови или неке водене змије, људи почну да вриште, а за тиме нема потребе. Немамо се чега плашити. Чисто за вашу информацију, на територији Београда нема отровних змија и заиста нема разлога да их се плашимо јер се оне много више плаше нас. Само их треба пустити да иду својим путем. Ми смо уљези на њиховој територији, а оне су, заправо, угрожене.
Код вас постоје и различита дешавања. Реците нам нешто о томе.
Бранислав Јаковљевић: Дечје радионице се константно одржавају. Ми овде радимо и дечје рођендане, с обзиром на то да је то неки финансијски аспект свега овога. Нажалост, ми од улазница које су поприлично минорне не можемо да исплатимо све трошкове, а уз то имамо и социјални програм, тако да је, на пример, понедељком улаз бесплатан за пензионере, средом за студенте… Сваки радни дан је бесплатан за неку категорију грађанства и о томе се можете информисати на нашем сајту или на друштвеним мрежама. За труднице, децу млађу од 5 година, децу без родитељског старања и особе са сметњама у развоју, улаз је увек бесплатан. Наравно, сајт нам је на .rs домену јер смо ми ту где јесмо, припадамо овој земљи и ово је наша, домаћа прича која приказује и природу наше земље.
Иако улажете много напора, имате пуно проблема да одржите Тропикаријум у животу.
Бранислав Јаковљевић: Могу слободно рећи да наша прича сада вегетира на ентузијазму нас неколико и такође на неком нашем професионализму, с обзиром на то да главна финанцијска инјекција овде долази из прављења акваријума, фонтана, водених зидова, од трећих лица која помажу у овој причи.
Нама мало-мало па недостаје хране, фале нам велики акваријуми јер многе рибе прерасту постојеће. Рецимо, имамо аруане које су дошле с 20 цм дужине, а сада имају преко једног метра, или пиране које су 30–40 центиметара дуге и тешке и по 5 кг. За њих морамо да правимо нове акваријуме, а то нисмо у стању да направимо из ових извора финансирања које имамо.
Током короне нисмо радили, дакле две године, а сви трошкови су остали јер животиње морају да једу и да се греју било посетилаца или не, а ту су и људи које брину о њима и који такође морају да живе од своје плате.
Имали смо доста таквих проблема за то време, за те две године ми нисмо имали средстава да то све плаћамо и ушли смо у једну врло проблематичну ситуацију – прети нам исељавање из овог простора.
Правимо донаторске вечери, правимо неке разне догађаје, ето, ја сад покушавам да разговарам са амбасадама које могу да нам помогну, покушавам да разговарам с градом, покушавам да разговарам и с државом. Покушавамо све да ова прича опстане овде, јер мислим да заиста заслужујемо да опстанемо и да овако нешто не постоји у нашој земљи.
Ипак, фале нам кадрови, фали нам новац, фали нам помоћ у свему овоме. Ми смо једна група грађана која се ентузијастично бави великом количином животиња.
Нама треба помоћ града, помоћ државе и људи који воле природу. Људи нам могу помоћи и својим донацијама, доласком и ширењем лепих речи и мисли. Јер Јавни акваријум и тропикаријум је место где се рађају срећне мисли и где је лепа реч вредна монета. Овде нема људи који мисле лоше, који мисле ружно. Људи који долазе овде и читав наш наратив се разликују од онога што можемо да видимо у уобичајеном животу свакога дана.
Ове године смо, на скроман начин, обележили 10 година постојања, уз притиске да ћемо морати напустити овај простор и све финансијске проблеме које имамо. Ипак, надамо се да ћемо опстати и успети да направимо још нешто боље за нашу земљу и наше људе и да ћемо све оно што знамо, што је у нашим рукама, главама и срцима, наставити да делимо с љубитељима природе.
