Ekonomski tokovi, u poslednjih nekoliko godina, obeleženi su snažnim uticajem digitalizacije, koja nije zaobišla nijednu poslovnu nišu.
Sve intenzivnije interakcije između registrovanih poljoprivrednih gazdinstava (koja su u suštini specifična forma malih i srednjih preduzeća), države, kao i tehnoloških servisa namenjenih unapređenju poljoprivrede bude nadu da posle beskrajnih godina prazne priče i nadanja ulazimo u fazu konkretizacije i primene sistemskih rešenja, pomoću kojih bi srpski agrar uhvatio korak za razvijenim Zapadom.
Međutim, otpori novinama, donekle se poklapajući sa međugeneracijskim jazom, i dalje uzimaju svoj finansijski danak, ali je primetno da promena paradigme i načina razmišljanja u ovoj oblasti ne može biti stvar ličnih preferencija već opstanka na tržištu.
Platforma „eAgrar”
Državna platforma i aplikacija „eAgrar” značajan je deo strategije Vlade Srbije na uvođenju elektronske uprave i digitalnog poslovanja. Cilj Ministarstva poljoprivrede bio je da se oko 450.000 prethodno registrovanih poljoprivrednih gazdinstava (RPG) digitalno preregistruje i pređe na elektronsko vođenje poslovanja.
Tako je od 20. marta 2023. kreiranje i korišćenje digitalnog sertifikata i kvalifikovanog elektronskog potpisa u radu sa platformom „eAgrar” postalo uslov za dobijanje državnih agrarnih subvencija, ali i za obavljanje komunikacije i poslovanja sa Ministarstvom poljoprivrede.
Platforma „eAgrar” omogućuje (ili će omogućiti):
- onlajn registraciju poljoprivrednih gazdinstava (PG);
- pristup i upravljanje podacima o PG preko portala od strane korisnika (izmene podatka, brisanje PG);
- onlajn podnošenje zahteva za upis, izmene i brisanje podataka iz RPG i zahteva za podsticaje u poljoprivredi;
- uštedu vremena kod obrade zahteva usled uvođenja automatske provere formalnih uslova zahteva, kao i elektronske obrade zahteva;
- brže odobravanje podsticaja, njihovu bržu isplatu;
- smanjenje mogućnosti greške pri podnošenju i obradi zahteva, kao i ubrzanje obrade zahteva usled uvezivanja relevantnih registara;
- ukidanje potrebe za štampanjem i arhiviranjem papirne dokumentacije;
- efikasnije izveštavanje, praćenje statistike podsticaja i veći stepen kontrole.
Pre uvođenja nove platforme, za upis u RPG bilo je potrebno otići na minimum četiri šaltera i popuniti 89 podataka na osam različitih obrazaca/priloga, od čega su se brojni podaci unosili više puta.
Procenjeno je da je bilo potrebno odvojiti četiri i po sata za pripremu i podnošenje zahteva i 1.320 dinara na ime taksi, provizija i za štampanje dokumentacije.
Obrađivači su bili u obavezi da za svaki zahtev ručno provere svaki pojedinačni podatak, upoređujući podatke iz zahteva i dokaznu dokumentaciju, koriste tri različite aplikacije u obradi zahteva i štampaju dokumentaciju i arhiviraju veliki broj papira. Gubilo se mnogo vremena u dostavi papirnih zahteva i rešenja.
Napomenimo da je sastavni deo portala „eAgrar” i posebna sekcija posvećena subvencijama.
Šta je „eAgrar” (nehotično) razotkrio?
Prva značajna stvar koja je otkrivena uvođenjem opšte obaveze e-poslovanja u poljoprivredu jeste razlika između broja digitalno preregistrovanih gazdinstava i broja koji je bio aktuelan pre puštanja platforme u rad.
Sa preko 450.000, broj je opao (krajem aprila 2023) na oko 270.000.
Neki ljudi ovu drastičnu promenu u broju RPG tumače time da su novim sistemom isfiltrirana „fiktivna”, neaktivna gazdinstva.
Daleko poraznije i izvesno tačnije tumačenje ukazuje na činjenicu da polovina nosilaca RPG nije dovoljno tehnički pismena da bi prešla na elektronsko poslovanje.
Država je indirektno priznala ovaj problem i edukaciju poljoprivrednika delegirala Institutu za primenu nauke u poljoprivredi, kao i Poljoprivrednoj savetodavnoj i stručnoj službi Republike Srbije.
Jutjub video-obuke za „eAgrar” - https://www.youtube.com/watch?v=FpxqH4Jt7KM
Tako je već prvi veliki korak ka uvođenju digitalnog poslovanja sa državom otkrio u kolikoj meri je „srpsko selo” nespremno za inovacije.
Imajmo na umu da inovacije u agraru daleko prevazilaze pitanja koja pokriva platforma „eAgrar”, već se tiču i primene digitalnih tehnologija u promociji, prodaji i distribuciji poljoprivrednih proizvoda, gde nedostatak tehnološke svesti i pismenosti ima pogubne posledice.
U agrobiznisu se još jednom pokazalo da ekonomsko-darvinistička postavka, prema kojoj preživljavaju oni koji se najbolje prilagode okruženju, i te kako važi.
Inercija kao prečica za propast
U doba samoupravnog socijalizma, individualni poljoprivredni proizvođači bili su upućeni na zemljoradničke zadruge i poljoprivredno-industrijske kombinate koji su otkupljivali rod i starali se o njegovom skladištenju, preradi, distribuciji, prodaji i izvozu.
Ovu ustaljenu „podelu posla” poremetila je tranzicija u kojoj su se, umesto društvenih preduzeća, pojavili nakupci, „skladištari”, „hladnjačari” i drugi oligopolistički nastrojeni vlasnici kapitala koji im je obezbedio ucenjivački potencijal i realnu nadmoć nad malim proizvođačima.
Individualni proizvođači su, u sukobu interesa sa raznim posrednicima, morali da razviju nagon za poslovnim i egzistencijalnim samoodržanjem.
Taj nagon uzrokovao je promenu čitave paradigme poslovanja − poljoprivrednici su sredstvo za prevazilaženje ucena od strane posrednika između njih i konzumenata pronašli u internetu.
Štaviše, ispostavilo se da je za tržišni uspeh neophodno revidirati sva četiri „P” u tradicionalnom marketinškom miksu 4-P (Product – proizvod, Price – cena, Place – distribucija, Promotion – promocija): osmisliti nove proizvode, pravilno formirati njihovu cenu, a promociju i mesto prodaje izmestiti u digitalno okruženje.
Kupus − jedna studija slučaja
U opisu jedne imaginarne stidije slučaja poslužićemo se kupusom i radnim naslovom: Idući ka profitu − put kupusa od primarnog poljoprivrednog proizvoda do korisničkog iskustva.
Kupus se ubraja u najjeftinije povrće. Dok je jedino mesto za direktnu prodaju kupusa nekada bila zelena pijaca, glavice su se mogle kupiti u tri varijante: na kilo, u malom i u velikom džaku. Zarada prodavca bila je skromna.
Razvojem tržišne svesti, vremenom se počelo raditi na „brendiranju” kupusa: crveni, zeleni, futoški, srpski melez, organski, bezglutenski, veganski… samo su neki epiteti kojima se povećava profitna stopa na kupusu.
On se sada i pere, secka, renda i kiseli za urbane domaćine i domaćice koji ne žele da se time bave u svom domaćinstvu. Na taj način se primarni proizvod (commodity) koji se kupuje na džak pretvara u robni brend koji ima svoje ime, ambalažu, svojstva i poreklo. I, naravno, daleko veću jediničnu cenu.
Ali, kako god da ga upakujemo i koliko god da se potrudimo, mi i dalje prodajemo samo kupus, čak i kada prodajemo od njega pripremljenu ukiseljenu kupus salatu ili rasol.
Za pun tržišni uspeh oličen u maksimalnoj profitnoj stopi, proizvođač mora da od kupusa (ili bilo kog drugog poljoprivrednog proizvoda) napravi − korisničko iskustvo.
Veb-sajt koji budi čula
Na početnoj stranici sajta jednog poljoprivrednog gazdinstva u Beljini, u gradskoj opštini Barajevo, neće vas dočekati ni kupus niti bilo koji njihov proizvod, već fotografija razdragane dece koja vam žele dobrodošlicu kod „Rođaka sa sela”.
Veb-prezentacija je puna primamljivih slika svežeg, sezonskog i organski gajenog voća i povrća, kao i gotovih proizvoda od njih: pekmeza, džemova, sokova, gotovih jela i drugih delicija.
Intuitivni meni omogućava brzo traženje i nalaženje artikala koje možete poručiti, platiti karticom i primiti putem dostavne službe na kućnu adresu.
Međutim, u marketinškom smislu, ništa od navedenog nije u primarnom fokusu. Fokus čine dve izjave: Cilj nam je da proizvedemo zdravu hranu koju ćemo pre svega jesti mi, naša deca, pa onda da to ponudimo i drugima, Provedite ceo dan kod Rođaka − posle obilnog ručka i dremanja u hladovini, deca mogu da posete obližnju ergelu konja…. I za kraj (parafraziramo): U povratku, napunite gepek đakonijama kao nekada kada ste išli u posetu svojim rođacima sa sela.
I dok kao posetilac (sajta) maštate o ljuljuškanju u ležaljci prepunog stomaka, opijeni seoskim vazduhom, može vam se desiti da bacite pogled na cene koje… plene pažnju.
Zašto su cene formirane na visokom nivou? Zato što „Rođaci sa sela” ne prodaju ni kupus ni musaku od tikvica niti džem od kajsija već iskustvo − doživljaj i radost što ste pojeli nešto gajeno bez hormona, pesticida i aditiva, domaće i porodično.
Zato je „rođački” mladi kupus, na primer, nekoliko puta skuplji od onog iz marketa. On je od robe, zahvaljujući veb-prezentaciji i digitalnoj promociji, postao deo korisničkog (potrošačkog) iskustva koje se mnogostruko skuplje naplaćuje od prodaje bilo kojeg proizvoda.
Mlekomap i mlekomat − prodaja bez posrednika
Periodični problemi na našem tržištu u distribuciji konzumnog mleka naveli su ljude da postave sebi nekoliko pitanja:
- Da li će snabdevanje mlekom uvek biti stabilno i kontinurano?
- Kakav je kvalitet mleka u maloprodajnim lancima?
- Zašto se dešava da domaće mlekare ne žele da otkupe mleko od proizvođača pa ga oni moraju prosipati?
- Ko na mleku „skida kajmak” i na čiju štetu?
Kao odgovor na „mlečne dubioze”, neki mladi inovatori su se u poslednje vreme probili svojim projektima, od kojih možemo da izdvojimo Mlekomap i Mlekomat.
Ideja da lokalnog snabdevača svežim mlekom tražimo preko ekrana mobilnog telefona sa uključenom geolokacijom, odnosno da beli napitak kupujemo na samouslužnom automatu za starije generacije je verovatno nešto između groteske i blasfemije. Ali, to je upravo suština reforme decenijama starog i neefikasnog modela poslovanja.
Suštinski, inicijatori projekata oslušnuli su stanje na tržištu i potrebe kupaca. Tržišna situacija zahteva disintermedijaciju (uklanjanje posrednika) gde god je ona moguća, a potreba kupaca je da imaju kvalitetan, lako dostupan proizvod po prihvatljivoj ceni.
Skraćivanje puta od njive do trpeze
Isto što važi za mleko, može se primeniti na mnoge primarne poljoprivredne proizvode. Ne samo što je tehnički i ekonomski izvodljivo da iz najbližeg automata na koji će nas veb-sajt ili aplikacija uputiti kupujemo jabuke, speltu ili domaći sok od zove, digitalna rešenja predstavljaju moćan alat za promociju, marketing i udruživanje (agregaciju) ponude individualnih gazdinstava.
Onlajn alati: sajt u vlasništvu proizvođača, veb-prodavnica na njemu, nalozi na društvenim mrežama i mobilne aplikacije na ovaj način redefinišu suštinu proizvoda koji se prodaju, omogućavaju priuštivo brendiranje, pospešuju plasman robe višeg stepena obrade, povećavaju profitnu marginu (mark-up, RVC), ukidaju posrednike koji ne donose dodatnu vrednost i doprinose većem zadovoljstvu kupaca.
Ne zaboravimo da brendiranje podrazumeva kontinuiran rad na građenju identiteta ponuđača, u šta se ubrajaju ne samo proizvodi, već i svi ostali elementi poslovanja koji dolaze u dodir sa tržištem i kupcima: od natpisa na ambalaži, preko onih na dostavnim vozilima i uniformama zaposlenih, pa do digitalnih kanala predstavljanja. Tako i sajt registrovan na srpskom .rs ili .срб domenu postaje deo domaće (i domaćinske) priče i sredstvo prepoznavanja geografskog porekla proizvoda kada se on izvozi van Srbije.
Uzimajući sve u obzir, rešenje za napredak srpske poljoprivrede (bar u jednom dobrom delu) ne leži ni u jednom potezu kolosalne veličine, već u stotinama i hiljadama mikro poslovnih inicijativa kojima se, pomoću alata za e-poslovanje, vraćamo početnoj premisi tržišne ekonomije − zadovoljenju potreba kupaca.
