Економски токови, у последњих неколико година, обележени су снажним утицајем дигитализације, која није заобишла ниједну пословну нишу.
Све интензивније интеракције између регистрованих пољопривредних газдинстава (која су у суштини специфична форма малих и средњих предузећа), државе, као и технолошких сервиса намењених унапређењу пољопривреде буде наду да после бескрајних година празне приче и надања улазимо у фазу конкретизације и примене системских решења, помоћу којих би српски аграр ухватио корак за развијеним Западом.
Међутим, отпори новинама, донекле се поклапајући са међугенерацијским јазом, и даље узимају свој финансијски данак, али је приметно да промена парадигме и начина размишљања у овој области не може бити ствар личних преференција већ опстанка на тржишту.
Платформа „еАграр”
Државна платформа и апликација „еАграр” значајан је део стратегије Владе Србије на увођењу електронске управе и дигиталног пословања. Циљ Министарства пољопривреде био је да се око 450.000 претходно регистрованих пољопривредних газдинстава (РПГ) дигитално пререгиструје и пређе на електронско вођење пословања.
Тако је од 20. марта 2023. креирање и коришћење дигиталног сертификата и квалификованог електронског потписа у раду са платформом „еАграр” постало услов за добијање државних аграрних субвенција, али и за обављање комуникације и пословања са Министарством пољопривреде.
Платформа „еАграр” омогућује (или ће омогућити):
- онлајн регистрацију пољопривредних газдинстава (ПГ);
- приступ и управљање подацима о ПГ преко портала од стране корисника (измене податка, брисање ПГ);
- онлајн подношење захтева за упис, измене и брисање података из РПГ и захтева за подстицаје у пољопривреди;
- уштеду времена код обраде захтева услед увођења аутоматске провере формалних услова захтева, као и електронске обраде захтева;
- брже одобравање подстицаја, њихову бржу исплату;
- смањење могућности грешке при подношењу и обради захтева, као и убрзање обраде захтева услед увезивања релевантних регистара;
- укидање потребе за штампањем и архивирањем папирне документације;
- ефикасније извештавање, праћење статистике подстицаја и већи степен контроле.
Пре увођења нове платформе, за упис у РПГ било је потребно отићи на минимум четири шалтера и попунити 89 података на осам различитих образаца/прилога, од чега су се бројни подаци уносили више пута.
Процењено је да је било потребно одвојити четири и по сата за припрему и подношење захтева и 1.320 динара на име такси, провизија и за штампање документације.
Обрађивачи су били у обавези да за сваки захтев ручно провере сваки појединачни податак, упоређујући податке из захтева и доказну документацију, користе три различите апликације у обради захтева и штампају документацију и архивирају велики број папира. Губило се много времена у достави папирних захтева и решења.
Напоменимо да је саставни део портала „еАграр” и посебна секција посвећена субвенцијама.
Шта је „еАграр” (нехотично) разоткрио?
Прва значајна ствар која је откривена увођењем опште обавезе е-пословања у пољопривреду јесте разлика између броја дигитално пререгистрованих газдинстава и броја који је био актуелан пре пуштања платформе у рад.
Са преко 450.000, број је опао (крајем априла 2023) на око 270.000.
Неки људи ову драстичну промену у броју РПГ тумаче тиме да су новим системом исфилтрирана „фиктивна”, неактивна газдинства.
Далеко поразније и извесно тачније тумачење указује на чињеницу да половина носилаца РПГ није довољно технички писмена да би прешла на електронско пословање.
Држава је индиректно признала овај проблем и едукацију пољопривредника делегирала Институту за примену науке у пољопривреди, као и Пољопривредној саветодавној и стручној служби Републике Србије.
Јутјуб видео-обуке за „еАграр” - https://www.youtube.com/watch?v=FpxqH4Jt7KM
Тако је већ први велики корак ка увођењу дигиталног пословања са државом открио у коликој мери је „српско село” неспремно за иновације.
Имајмо на уму да иновације у аграру далеко превазилазе питања која покрива платформа „еАграр”, већ се тичу и примене дигиталних технологија у промоцији, продаји и дистрибуцији пољопривредних производа, где недостатак технолошке свести и писмености има погубне последице.
У агробизнису се још једном показало да економско-дарвинистичка поставка, према којој преживљавају они који се најбоље прилагоде окружењу, и те како важи.
Инерција као пречица за пропаст
У доба самоуправног социјализма, индивидуални пољопривредни произвођачи били су упућени на земљорадничке задруге и пољопривредно-индустријске комбинате који су откупљивали род и старали се о његовом складиштењу, преради, дистрибуцији, продаји и извозу.
Ову устаљену „поделу посла” пореметила је транзиција у којој су се, уместо друштвених предузећа, појавили накупци, „складиштари”, „хладњачари” и други олигополистички настројени власници капитала који им је обезбедио уцењивачки потенцијал и реалну надмоћ над малим произвођачима.
Индивидуални произвођачи су, у сукобу интереса са разним посредницима, морали да развију нагон за пословним и егзистенцијалним самоодржањем.
Тај нагон узроковао је промену читаве парадигме пословања − пољопривредници су средство за превазилажење уцена од стране посредника између њих и конзумената пронашли у интернету.
Штавише, испоставило се да је за тржишни успех неопходно ревидирати сва четири „P” у традиционалном маркетиншком миксу 4-P (Product – производ, Price – цена, Place – дистрибуција, Promotion – промоција): осмислити нове производе, правилно формирати њихову цену, а промоцију и место продаје изместити у дигитално окружење.
Купус − једна студија случаја
У опису једне имагинарне стидије случаја послужићемо се купусом и радним насловом: Идући ка профиту − пут купуса од примарног пољопривредног производа до корисничког искуства.
Купус се убраја у најјефтиније поврће. Док је једино место за директну продају купуса некада била зелена пијаца, главице су се могле купити у три варијанте: на кило, у малом и у великом џаку. Зарада продавца била је скромна.
Развојем тржишне свести, временом се почело радити на „брендирању” купуса: црвени, зелени, футошки, српски мелез, органски, безглутенски, вегански… само су неки епитети којима се повећава профитна стопа на купусу.
Он се сада и пере, сецка, ренда и кисели за урбане домаћине и домаћице који не желе да се тиме баве у свом домаћинству. На тај начин се примарни производ (commodity) који се купује на џак претвара у робни бренд који има своје име, амбалажу, својства и порекло. И, наравно, далеко већу јединичну цену.
Али, како год да га упакујемо и колико год да се потрудимо, ми и даље продајемо само купус, чак и када продајемо од њега припремљену укисељену купус салату или расол.
За пун тржишни успех оличен у максималној профитној стопи, произвођач мора да од купуса (или било ког другог пољопривредног производа) направи − корисничко искуство.
Веб-сајт који буди чула
На почетној страници сајта једног пољопривредног газдинства у Бељини, у градској општини Барајево, неће вас дочекати ни купус нити било који њихов производ, већ фотографија раздрагане деце која вам желе добродошлицу код „Рођака са села”.
Веб-презентација је пуна примамљивих слика свежег, сезонског и органски гајеног воћа и поврћа, као и готових производа од њих: пекмеза, џемова, сокова, готових јела и других делиција.
Интуитивни мени омогућава брзо тражење и налажење артикала које можете поручити, платити картицом и примити путем доставне службе на кућну адресу.
Међутим, у маркетиншком смислу, ништа од наведеног није у примарном фокусу. Фокус чине две изјаве: Циљ нам је да произведемо здраву храну коју ћемо пре свега јести ми, наша деца, па онда да то понудимо и другима, Проведите цео дан код Рођака − после обилног ручка и дремања у хладовини, деца могу да посете оближњу ергелу коња…. И за крај (парафразирамо): У повратку, напуните гепек ђаконијама као некада када сте ишли у посету својим рођацима са села.
И док као посетилац (сајта) маштате о љуљушкању у лежаљци препуног стомака, опијени сеоским ваздухом, може вам се десити да баците поглед на цене које… плене пажњу.
Зашто су цене формиране на високом нивоу? Зато што „Рођаци са села” не продају ни купус ни мусаку од тиквица нити џем од кајсија већ искуство − доживљај и радост што сте појели нешто гајено без хормона, пестицида и адитива, домаће и породично.
Зато је „рођачки” млади купус, на пример, неколико пута скупљи од оног из маркета. Он је од робе, захваљујући веб-презентацији и дигиталној промоцији, постао део корисничког (потрошачког) искуства које се многоструко скупље наплаћује од продаје било којег производа.
Млекомап и млекомат − продаја без посредника
Периодични проблеми на нашем тржишту у дистрибуцији конзумног млека навели су људе да поставе себи неколико питања:
- Да ли ће снабдевање млеком увек бити стабилно и континурано?
- Какав је квалитет млека у малопродајним ланцима?
- Зашто се дешава да домаће млекаре не желе да откупе млеко од произвођача па га они морају просипати?
- Ко на млеку „скида кајмак” и на чију штету?
Као одговор на „млечне дубиозе”, неки млади иноватори су се у последње време пробили својим пројектима, од којих можемо да издвојимо Млекомап и Млекомат.
Идеја да локалног снабдевача свежим млеком тражимо преко екрана мобилног телефона са укљученом геолокацијом, односно да бели напитак купујемо на самоуслужном аутомату за старије генерације је вероватно нешто између гротеске и бласфемије. Али, то је управо суштина реформе деценијама старог и неефикасног модела пословања.
Суштински, иницијатори пројеката ослушнули су стање на тржишту и потребе купаца. Тржишна ситуација захтева дисинтермедијацију (уклањање посредника) где год је она могућа, а потреба купаца је да имају квалитетан, лако доступан производ по прихватљивој цени.
Скраћивање пута од њиве до трпезе
Исто што важи за млеко, може се применити на многе примарне пољопривредне производе. Не само што је технички и економски изводљиво да из најближег аутомата на који ће нас веб-сајт или апликација упутити купујемо јабуке, спелту или домаћи сок од зове, дигитална решења представљају моћан алат за промоцију, маркетинг и удруживање (агрегацију) понуде индивидуалних газдинстава.
Онлајн алати: сајт у власништву произвођача, веб-продавница на њему, налози на друштвеним мрежама и мобилне апликације на овај начин редефинишу суштину производа који се продају, омогућавају приуштиво брендирање, поспешују пласман робе вишег степена обраде, повећавају профитну маргину (mark-up, RVC), укидају посреднике који не доносе додатну вредност и доприносе већем задовољству купаца.
Не заборавимо да брендирање подразумева континуиран рад на грађењу идентитета понуђача, у шта се убрајају не само производи, већ и сви остали елементи пословања који долазе у додир са тржиштем и купцима: од натписа на амбалажи, преко оних на доставним возилима и униформама запослених, па до дигиталних канала представљања. Тако и сајт регистрован на српском .rs или .срб домену постаје део домаће (и домаћинске) приче и средство препознавања географског порекла производа када се он извози ван Србије.
Узимајући све у обзир, решење за напредак српске пољопривреде (бар у једном добром делу) не лежи ни у једном потезу колосалне величине, већ у стотинама и хиљадама микро пословних иницијатива којима се, помоћу алата за е-пословање, враћамо почетној премиси тржишне економије − задовољењу потреба купаца.
