Поред продавнице чаја у београдском тржном центру Ушће, круна бренда „Small Tree” је Salon de The, чајџиница у самом срцу Врачара, која представља праву оазу мира и удобности, где натенане можете уживати у испијању и аромама више од 80 врста чајева.
Често се дешава да када некога понудите чајем, добијете одговор: „Не, хвала, па нисам болестан”. Чини се да код нас помало недостаје перцепција о чају као напитку у коме се ужива. Како сте га ви заволели?
Милица Косорић: Бранка и ја смо имале ту срећу да обиђемо свет и да упознамо различите културе. На својим путовањима откриле смо да чај не мора бити напитак који се искључиво повезује са болестима, што је карактеристично за наше поднебље. Истовремено, сазнале смо да постоји шаренолики биљни свет, када је чај у питању, односно далеко већи избор од нане, камилице, матичњака и хибискуса на које смо овде навикли, а једном када уђете у ову причу, нема назад.
Тако нам се и родила идеја да отворимо чајџиницу. Од самог почетка наш наум је био да суграђанима покажемо да је чај, у ствари, напитак у којем се ужива. И да, многи људи говоре да не воле чај. Међутим, оно што им увек кажемо јесте да је то немогуће и да само нису нашли онај који је по њиховом укусу.
Култура конзумирања чаја дуго постоји, зар не?
Милица Косорић: Тако је. Стара је преко 5.000 година. Заправо, кинески цар Шенонг, који је био велики љубитељ књижевности и пољопривреде, сматра се човеком који је заслужан за откривање чаја. Наиме, легенда гласи да је он, шетајући се шумом, набасао на грм биљке camellia sinensis и одлучио да ту предахне. Заложио је ватру и приставио чинију воде. У њу је случајно упао лист дотичне биљке и рођен је први чај. Након испијања, цар Шенонг је осетио налет енергије и усредсређеност, па је стога одлучио да свом народу подари ту биљку. Касније су будистички монаси пренели биљку тог чаја у Јапан, који им је умногоме помогао око будности током вишесатних медитација.
За разлику од већине ствари на овом свету, култура припреме и испијања чаја се, за све ове миленијуме, није нимало применила. Све што вам је потребно јесте чинијица, мало листова чаја, врела вода и пет минута стрпљења.
Када неко размишља о покретању посла, чајџиница обично није прва ствар која пада на памет. Како и зашто сте се одлучиле да отворите једну?
Милица Косорић: Пре него што смо се упустиле у ово, у Београду је био прави изазов пронаћи квалитетан чај. Неке фирме које су се бавиле продајом оваквих врста чајева су, нажалост, затвориле своје продавнице, па се известан број наших суграђана нашао у проблему. Тада смо одлучиле да преточимо задовољство у посао.
Искрено, нисмо ни сањале шта нас чека, што нам је у неку руку ишло у прилог, јер женско предузетништво није претерано заступљено у нашој земљи. Но, ми смо настојале да се не обазиремо на то, већ да са пуно страсти и енергије заронимо у ове воде.
Први објекат смо отвориле 2010. године у приземљу тржног центра Ушће, а пет година касније и први салон чаја у улици Светог Саве 12, која слови за најлепшу врачарску улицу, пуну хлада, са највећом знаменитости престонице – храмом Светог Саве.
Какве су биле реакције људи када сте отвориле салон чаја?
Милица Косорић: Реакције људи на понуду, али и на ентеријер су заиста предивне. Посебно ме радују коментари туриста, који тврде да нису видели ништа слично ни у европским метрополама, попут Лондона и Париза. Када добијете такве комплименте, порастете у сопственим очима. То је доказ да сте дали јединствени печат.
Узгред речено, дешавало се да људи набасају на нашу радњу, мислећи да се ради о салону намештаја или венчаница, и сцене где им објашњавамо да се ради о салону чаја увек су ми крајње симпатичне.
Да ли сте имал неко претходно искуство у овој индустрији?
Милица Косорић: У неку руку. Бранка је завршила Пољопривредни факултет, а ја сам неко ко ужива у угоститељству и у контакту с људима. Спојиле смо те таленте и испоставило се да смо добар тандем.
Дуго смо припремале овај пројекат и сада се са осмехом сећамо како смо дотакле сваки артикал прибора из првог увоза и са колико љубави, пажње и енергије смо приступиле сваком сегменту посла.
Проналажење радника је изазов са којим се већина предузетника сусреће. Имате ли и ви сличних мука?
Милица Косорић: О, да. То је, на почетку, као и данас, прави изазов. Међутим, при самом старту нас две смо саме радиле све и могле смо да се ослонимо једна на другу. Такође, имале смо срећу што смо упознале једну дивну, младу девојку, нашу Кики, која се савршено уклопила у тим и постала на неки начин део наше породице. Она је и даље с нама, посвећена је одржавању нашег сајта као и дизајну нашег бренда.
Оно што смо на почетку схватиле, а што и даље важи, јесте то да будући запослени мора имати жељу да научи нешто ново. По мени, то је први и основни услов. Што се тиче самог учења, доста је налик школи. Потребно је извесно време да би се усвојило „градиво”, које свакако није несавладиво.
Иначе, радује ме чињеница да су сви наши бивши запослени заволели чајеве. Већина њих нас често обилази и редовно нам се враћају као муштерије. Зато заиста сматрам да је чај напитак који везује људе.
Како сте долазили до првих клијената?
Милица Косорић: Никада се нисмо у превеликој мери бавиле маркетингом нити смо издвајале претерана средства за то. Заиста се у пракси показало да квалитет производа и услуга увек нађу свој пут до потрошача. Све је превасходно функционисало преко препорука које су ишле „од уста до уста”. Наше је било да муштеријама пружамо квалитет и врхунску услугу и тако смо стицале њихово поверење.
Шта све имате у својој понуди?
Милица Косорић: Наша понуда тренутно броји око 80 различитих чајева на биљној и воћној бази, који спадају међу најзаступљеније и најпродаваније у свету. Мимо тога, у нашој чајџиници имамо и слатку понуду, која обухвата веганске колаче и ванилице, који се изврсно слажу с великим бројем чајева.
Поред тога, такође имамо сезонску понуду. Рецимо, током зиме на менију се може наћи индијски чај, односно црни чај са мноштво зачина и млеком, те топла лимунада која је у основи један наш чај. С друге стране, за летње месеце резервисани су хладни чајеви, а то су зелени чајеви и воћне мешавине.
Поред чајева ту је и специјализовани прибор за служење овакве врсте чаја.
Реч је о чајницима, сетовима, филтерима, шољама од најразличитијег материјала – стакла, керамике, порцелана и гвожђа.
Где набављате чајеве?
Милица Косорић: Једним делом из земаља Европске уније, а стижу нам и из матичних земаља, као што су Чешка, Кина, Јапан, Тајван, Шри Ланка, Јужна Африка, Јужна Америка. Одређени број долази из Србије, попут нане, камилице, бруснице и ртањског чаја.
Црни и зелени чај садрже кофеин и многи их зато користе као замену за кафу. Да ли се по нечему тај кофеин разликује од онога у кафи?
Милица Косорић: Често чујемо то питање. Укратко, и те како се разликује. Хемијски гледано, ради се о истом кофеину, али разлика је у томе како га људски организам обрађује. Рецимо, иако нас кофеин у кафи истог часа пробуди, он нема дуготрајно дејство. С друге стране, организму треба нешто више времена да разложи кофеин из чаја, па је његов период деловања знатно дужи. Истовремено, кофеин из кафе утиче на кардиоваскуларни систем, док се онај из чаја одражава на нервни систем, опуштајући га.
Оно што је приметно јесте да све већи број људи показује све више занимања за чај, поготово млађе генерације, што ме посебно радује. Рецимо, популарност yerba mate чаја треба приписати фудбалеру Леу Месију, који се након освојеног Светског првенства сликао са богињом и традиционалном чинијом из које се пије тај чај. Иначе, то је традиционални напитак Јужне Америке, који је по текстури налик зеленом чају и делује као природни енергент.
У послу сте већ годинама. Да ли сте открили све тајне чаја?
Милица Косорић: Заправо, свакодневно набасам на неку нову информацију и тако ширим своја знања. Штавише, неретко се дешава да нешто научим и од самих купаца. Они су данас прави експерти за одређене чајеве, па и тако можете доћи до занимљивости.
Иначе, план је да у будућности посетимо Јапан, њихова поља чаја и процес производње, а све зарад личног развоја.
Занимљиво је да сте организовали и радионице на којима сте госте едуковали о чају.
Милица Косорић: Пре него што нас је корона задесила држале смо тзв. чајне школе које су се звале „Мала школа чаја” – то су била путовања са шољицом у руци. Свака радионица је била земља за себе, па смо тако ишли кроз Јужну Америку, Јужну Африку, Индију, Јапан и тако упознавали њихове културе испијања чаја.
Последња је била недељу дана пре проглашења ванредног стања. Дестинација је била Земља излазећег сунца. Част нам је указала Милијана Вујаклија, професорка енглеског језика у Јапану, која је гостовала обучена у кимоно и припредила нам праву јапанску чајну церемонију. Локал је био дупке пун и није се знало ко је више уживао, полазници или ми.
Неки слични планови се већ крчкају, а о новостима ћемо благовремено обавестити све љубитеље чаја.
У којем чају ви посебно уживате?
Милица Косорић: Последњих година то су јапански чајеви. Издвојила бих мача јапански зелени чај у праху.
Наиме, поља чаја се шишају до извесне висине и пре брања прекривају специјалним прекривачима од полупропустљивих материјала, која спречавају директан додир сунца и биљке. То код саме стабљике иницира јачу производњу хлорофила, па отуда чај има готово флуоресцентну боју.
Након што се прекривачи уклоне, беру се само најфинији листови, који се потом суше, отпремају у специфичне млинове и мељу у рафинирани прах. Напослетку се тај чај припрема помоћу посебног прибора, што подразумева четкице од бамбуса и чинијице најразличитих облика. Ова
врста чаја представља праву енергетску бомбу, а мало је познато да једна шољица овог чаја може да замени 10 шољица других зелених чајева.
Да ли муштерије деле вашу љубав према мачи?
Милица Косорић: Нису, испрва. Када смо пре тринаест година понудиле ову врсту чаја нашим купцима, продата је само једна кутијица у периоду од шест месеци.
Међутим, данас је ситуација далеко боља. Мислим да је на то доста утицао бум који је мача доживела пре десетак година у Америци, где су они од ове биљке правили сладолед, чоколаде, те разне напитке на бази чаја. Убрзо се то прелило у Европу, а најзад и у Србију, што је нас навело да направимо једну посебну понуду намењену искључиво овом напитку. Ту су лате и капућино варијанте, али посебан део је намењен хладним напицима на бази мача чаја.
Наиме, поигравале смо се с укусима и направиле један сјајан летњи, освежавајући напитак са мачом и домаћом зовом. Чак се и људи који нису љубитељи зове одушеве када га пробају.
Поред тога што овде муштерије могу да пазаре најразличитије чајеве, такође, могу натенане да уживају у њима.
Милица Косорић: Тако је. Ми се заиста трудимо да сваки гост добије пажњу и наше време тако што на почетку у краћем разговору сазнамо његов укус како бисмо одабрали прави чај. Затим послужимо чај на адекватан начин и сваки гост учествује у самом процесу припреме, тако што прати на пешчаном сату одређену минутажу која одговара његом чају.
Такође, одређене напитке као што су мача чај и yerba mate служимо и на традиционалан начин из посебног прибора из ког се пије у земљама из којих долазе.
Поједине чиније (шоље), рађене ручно од стране нашег уметника Раденка Аднађа, представљају права уметничка дела и заиста је посебан ужитак имати прилике да испијате јапански чај управо из њих.
Да ли чајеви купљени код вас садрже упутство за припрему?
Милица Косорић: Наравно. Поред тога што на сваком паковању пише начин припреме, ми волимо да посаветујемо људе који су нови у свету чаја како се овај напитак правилно припрема. Рецимо, муштерије је често збуњивало што у упутству за припрему зеленог чаја пише да је могуће преливање три пута. Онда смо им објасниле да се ради о чају целог листа, где ви једну дозу можете да прелијете још два пута и сваки пут да добијете нов и уникатан укус.
С времена на време можете чути или прочитати како се људи жале да је зелени чај горак и управо због тога га не пију. Не, зелени чај није горак, ради се о томе да није припремљен како треба. Или су листићи чаја остављени дуже од 2 минута у води или тепмература воде није била одговарајућа.
Зелени чај захтева температуру од 80°C. У пракси, већина нема термометар, тако да је најједноставније да сачекате да вода прокључа, затим је оставите 3-4 минута да се прохлади и тек онда прелијете свој чај.
Такође, новајлије у свету чаја се често запитају у чему је разлика између целог листа и онога што се пакује у филтер кесицама. Цео лист је најквалитетнији чај, за његову прозводњу се, логично, бирају цели листови, а код поједних се увијање листова обавља ручно. За производњну чајева у кесицама користи се заправо оно што остане од прозводње чајева целог листа, а таква врста чајева зове се и „чајна прашина”.
Поред продајног локала и чајџинице, своје производе продајете и онлајн. Колико вам сајт значи у пословању?
Милица Косорић: Када смо покретале посао, интернет је још био у повоју код нас. Ипак, ми смо имале сајт и интернет продавницу већ месец дана након отварања првог објекта. Када је проглашена пандемија, наша интернет продаја је доживела процват. Чак и они који никада нису користили тај начин куповине почели су да тако пазаре. То је данас постао потпуно нормалан начин пословања, где ми шаљемо широм Србије наше производе брзом поштом.
Зашто сте одабрали .rs домен за свој сајт?
Милица Косорић: Па, ту није било никаквог премишљања, нити спора. Једноставно је било логично да узмемо .rs домен, с обзиром на то да смо ми београдска и српска фирма и да се тиме поносимо.
