Interes tehnoloških internet kompanija pod čijom su kontrolom društvene mreže svakako jeste da preuzimaju što manje odgovornosti za sadržaj koji korisnici publikuju, a po mogućstvu da se, kroz odricanja od odgovornosti sadržana u uslovima korišćenja takvih servisa, u potpunosti ograde od radnji svojih korisnika. Međutim, takvo odricanje ne proizvodi pravno dejstvo u potpunosti.
Odgovornost internet kompanije koja pruža uslugu informacionog društva ne može se izbeći. Bez obzira na to da li se crpe iz leks specijalis propisa koji regulišu e-trgovinu ili prava potrošača, bilo iz opštih pravila po kojima funkcioniše pravni sistem, a takođe i bez obzira na to da li je reč o javnom ili privatnom interesu tj. subjektivnim pravima pojedinca, određeni stepen odgovornosti mora da postoji.
Bilo da ih zovemo online content sharing provajderima ili društveno-informacionim servis kompanijama, ovi internet giganti poput Alfabeta (Alphabet Inc.) ili Mete (Meta Platphorms Inc.) narasli su do pozicija vrednosti i moći koje niko pre deceniju-dve nije mogao ni da zamisli. Ove kompanije, koje svoju delatnost baziraju na pružanju usluga fizičkim licima koja koriste internet, stavile su na test tradicionalno skrojene pravne sisteme, ne samo nacionalnih država već i Evropske unije. Odgovor na tendenciju tehnoloških kompanija da se odreknu odgovornosti u pogledu delovanja njihovih korisnika najpre je došao kroz sudsku praksu, a ubrzo zatim i kroz regulativu EU. Potreba da se zaštiti najpre javni interes (sa naglaskom na interes maloletnika), ali i subjektivnih prava pojedinačnih subjekata (poput prava intelektualne svojine), doprinela je ekstezivnijem tumačenju postojećih imperativnih normi i donošenju novih sa ciljem da se u što većoj meri popune pravne praznine nastale brzim i za birokratiju neuhvatljivim tehnološkim promenama.
Direktive EU
Jedno od primarnih pitanja koje se postavlja kod odgovornosti tehnoloških kompanija jeste trenutak kada ta odgovornost nastupa. Tako, na primer, pružaoci usluga su stanovišta da njihove platforme ne mogu odgovarati za nezakonit sadržaj pre trenutka kada su za njega saznale odnosno kada je treće lice učinilo tu nezakonitost verovatnom. Međutim, kako tehnologija napreduje, a posebno savremeni algoritmi koje upravo pružaoci usluga preko interneta poseduju, nameće se i potreba da se njihova odgovornost proširi na način što će tehnološke kompanije, upravo koristeći svoje algoritme, predupređivati veliki deo nezakonitih objava i onemogućavati ih već kod pokušaja da budu objavljene. Na krilima te potrebe i evropski zakonodavac je, u okviru Direktive o autorskom i srodnim pravima na jedinstvenom digitalnom tržištu (Directive on copyright and related rights in the Digital Single Market 2019/790), propisao određenu odgovornost pružaoca usluga za povrede autorskih prava koje njihovi korisnici učine trećim licima, odnosno obavezao ih na niz radnji koje moraju da preduzmu u cilju predupređivanja povreda autorskog prava.
Pobornici sloboda na internetu i protivnici člana 17 pomenute Direktive ukazivali su tokom i nakon javne rasprave o donošenju tog akta, na posledice takve odgovornosti. A posledice se mogu ogledati u činjenici da će pružalac usluga, u cilju izbegavanja odgovornosti i bez motiva da preuzme rizik, uklanjati sadržaj i za koji nije siguran da li je zakonito ili nezakonito postavljen. To bi neminovno uticalo na ograničenje slobode govora, dostupnosti sadržaja, ograničenje prava na prijem informacija, pa samim tim i na protok informacija uopšte. Jedan od glavnih argumenata za povećanje odgovornosti pružaoca usluga je, između ostalog, uspostavljanje pravnog uređenja na internetu i sprečavanje kršenja zakonskih normi i pomoć pri ostvarivanju subjektivnih prava.
Ograničenost altogitma i posledice po subjektivno pravo korisnika
Usled opisanih okolnosti, svedoci smo da su platforme naveliko počele da koriste algoritme koji već kod postavljanja sadržaja ukazuju na njegovu suprotnost sa javnim moralom, zakonom ili unapred propisanim opštim pravilima platforme i onemogućavaju njegovo postavljanje. Pored ove preliminarne provere na inicijativu same platforme, pojačana pažnja stavljena je i na razloge zbog kojih treća lica mogu ukazati na zloupotrebe i postupanje po takvim zahtevima. Iako su internet-platforme i ranije posedovale opcije za prijavu nezakonitosti odnosno sadržaja kojim se krši javni interes i moral, red i mir, kao i subjektivna prava drugih lica, usled povećanja nivoa odgovornosti, spisak razloga zbog kojih se može prijaviti neki sadržaj stalno se širi.
Međutim, gde ima postavljenih pravila, ima i pokušaja njihove zloupotrebe i izigravanja. Neminovno su prisutne i posledice koje se ogledaju u ograničenju prava drugih lica. Tako je večno vaganje između važnosti dva prava ili dva dobra, privatnog i javnog interesa, između prava na privatnost i prava na obaveštenost i slobodu govora, dobilo novo polje rasprave, ovog puta na internetu i povodom interneta.
Procena o osnovanosti prijave nezakonitosti odnosno povrede utoliko je upitnija jer o njoj odlučuju internet platforme po ne uvek jasnim i transparentnim kriterijumima, ostavljajući i osnov sumnje da li su takve odluke potpuno automatizovane bez upliva bilo kakvog ljudskog faktora, makar i sa kontrolnom funkcijom. Možda je rešenje u što preciznijim pravilima, koracima za ostvarenje prava prema platformi i što transparentnijem postupku sa pravom na drugostepeno odlučivanje, uz prisustvo adekvatno obučene osobe ili komisije od strane platforme. Arbitriranje platforme povodom prijave u ovakvim situacijama je svakako neophodno. Jer, ukoliko se ostvarenje subjektivnih prava ostavi isključivo sudu, odnosno korisnici platformi ili treća lica upute na rešavanje svojih zahteva isključivo preko suda, takvi postupci bi za mnoge bili nedostupni, kako iz finansijskih razloga, tako i zbog neizbežnog međunarodnog elementa koji je posledica globalnosti interneta kao njegove osnovne osobine.
