U junu 2021. godine, šest meseci nakon usvajanja, počeo je da se primenjuje Zakon o digitalnoj imovini, koji za cilj ima najpre da definiše pojam i oblike te imovine, a zatim i da podrobno reguliše ko i na koji način tu imovinu može izdavati, a potom i kako se takvom imovinom kasnije može trgovati.
Šta se podrazumeva pod digitalnom imovinom?
Najpre, da bi se izbegle nedoumice, fraza „digitalna imovina“, za koju se opredelio pisac srpskog Zakona, predstavlja sinonim za takođe internacionalno/međunarodno prihvaćene nazive – „kriptoimovina“ ili „virtuelna imovina“. S tim u vezi ćemo dalje u tekstu koristiti sve te pojmove, koji zapravo imaju isto značenje. Odrednice „digitalna“ i „virtuelna“ deo su zakonske i zvanične terminologije, dok je „kripto“ deo reči koji se više upotrebljava u neformalnijem označavanju ove vrste imovine i ukazuje na tehnologiju uz pomoć koje je imovina kreirana. „Kripto“ se takođe koristi i kod označavanja jedne od vrsta digitalne imovine koju Zakon prepoznaje kao – kriptovalute.
Zakonodavac digitalnu imovinu definiše kao zapis vrednosti u digitalnoj formi koji se može kupovati, prodavati, razmenjivati ili prenositi digitalno odnosno koji se može koristiti kao sredstvo razmene ili u svrhu ulaganja. Važno je naglasiti da se u digitalnu imovinu ne ubrajaju digitalni zapisi valuta koje su zakonsko sredstvo plaćanja i druga finansijska imovina čiji promet se uređuje drugim zakonima, osim u slučaju izuzetaka koje propisuje Zakon. Takođe, digitalnom imovinom će se, u smislu zakona, podrazumevati drugi oblici imovine koji ispunjavaju elemente definisane Zakonom, bez obzira na tehnologiju na kojoj je ta digitalna imovina zasnovana, što znači da je Zakon usvojio princip tzv. tehnološke neutralnosti.
Šta je virtuelna valuta, a šta digitalni token?
Zakon izdvaja dva osnovna oblika digitalne imovine, koji se razlikuju po svojoj svrsi i karakteristikama: virtuelnu valutu i digitalni token. Virtuelna valuta predstavlja oblik digitalne imovine podoban za plaćanje, ali koji nije izdat od strane centralne banke ili nekog drugog državnog organa koji bi garantovao njenu vrednost i održavao njenu stabilnost. Dakle, virtuelne valute nisu po svaku cenu vezane za zakonsko sredstvo plaćanja odnosno nemaju pravni status novca ili valute. Međutim, kako su u faktičkom i tehnološkom smislu slične novcu, zbog svoje pogodnosti pravna lica i pojedinci su skloni da ih prihvataju kao sredstvo razmene, odnosno sredstvo koje može da se prodaje, kupuje, razmenjuje, prenosi i skladišti u elektronskoj formi. Digitalni tokeni pak, kao drugi oblik digitalne imovine, mogu se pojaviti kao sredstvo podobno za ulaganje nenovčanog uloga u privredno društvo, a zakonodavac ih definiše kao vrstu digitalne imovine koja označava bilo koje nematerijalno imovinsko pravo koje u digitalnoj formi predstavlja jedno ili više drugih imovinskih prava, što može uključivati i pravo korisnika digitalnog tokena da mu budu pružene određene usluge. Tokeni podobni za ovu namenu moraju biti odobreni od strane Komisije za hartije od vrednosti i objavljeni na zvaničnoj listi dozvoljenih tokena.
Digitalni tokeni kao sredstvo za prikupljanje kapitala i investiranje u poslovanje
Sa aspekta razvoja preduzetništva i startap projekata, digitalni tokeni imaju izuzetno veliki značaj, jer omogućavaju znatno jednostavniji i brži postupak prikupljanja kapitala neophodnog za razvoj poslovanja. Takođe, omogućavaju i drugim subjektima, odnosno pojedincima da se pozicioniraju kao investitori i sa manjim ili većim udelima učestvuju u finansiranju određenih projekata, čime dobijaju mogućnost da, ukoliko se projekat ispostavi kao uspešan, od takve investicije zarade.
Naime, subjekt koji želi da privuče potencijalne investitore i obezbedi sredstva za razvoj svog poslovanja izdaje digitalne tokene, što će ovaj oblik virtuelne imovine u budućnosti činiti neizostavnim delom svakog crowdfunding-a. Tako izdati tokeni mogu se kupovati od strane investitora, koji ih kasnije na berzi mogu dalje prodavati odnosno njima trgovati. Od uspešnosti projekta subjekta koji je izdao token zavisiće i njegova cena na berzi odnosno sekundarnom tržištu. Dakle, mogućnost izdavanja digitalne imovine u cilju crowdfunding-a predstavlja šansu za startape širom sveta da uz olakšane procedure dođu do svežeg kapitala. Izdavanje digitalnih tokena, odnosno inicijalna ponuda, u praksi je poznato i kao ICO (Initial coin offering).
Zapravo, ICO predstavlja modifikovan tradicionalni pravno-finansijski institut IPO (Initial Public Offering), prilagođen kriptovalutama i novim tehnologijama koje sve više zauzimaju svoje mesto u svetu ekonomije i investiranja. Ako sagledamo iz ugla načina prikupljanja kapitala i rizika, IPO institut ima dosta sličnosti sa ICO. Međutim, IPO je već dugo prisutan na tržištu i predstavlja proces koji je detaljno regulisan striktnim zakonskim propisima. Svaka pojedinačna kompanija koja pristupi takvom projektu prikupljanja investicija mora proći rigoroznu kontrolu državnih institucija i ispuniti mnoštvo strogih uslova predviđenih zakonima koji regulišu tržište kapitala i poslovanje hartijama od vrednosti. Sa ICO do sada to nije bio slučaj, pa su mnoge kompanije koristile taj prazan hod u regulativi i na taj način plasirale svoje tokene. Dakle, ICO je na krilima blokčejn tehnologije kao novog tehnološkog rešenja sam od sebe počeo da funkcioniše globalno bez definisanja jasnog statusa i prethodne regulacije. Upravo to je bio jedan od glavnih razloga nestabilnosti tržišta digitalne imovine i velike fluktuacije u cenama tokena.
Novi propisi, poput našeg Zakona koji regulišu ovu oblast, u velikoj meri ograničavaju ICO i uvode neophodan red u primarnu emisiju i sekundarno tržište digitalnom imovinom, ali propisuju i znatno olakšane procedure u odnosu na IPO. Ispostavilo se da je bilo kakva regulacija bolja od sive zone i potencijalne zabrane izdavanja i trgovine digitalnim tokenima o kojoj se spekulisalo, pa je prepoznavanje digitalnih tokena kao zvaničnih dokaza o postojanju nekog prava ili vrednosti ulilo poverenje investitorima, koji se sada lakše odlučuju za investiranje u ovaj oblik imovine, odnosno povećavaju njen udeo u svom investicionom portfoliju.
Kako pribaviti investiciju, a kako investirati putem tokena?
Obaveze izdavaoca tokena digitalne imovine zavise od njegovih karakteristika, odnosno činjenice da li token ima oblik finansijskog instrumenta (pojam finansijskog instrumenta određen je Zakonom o tržištu kapitala i podrazumeva, između ostalog, hartije od vrednosti poput akcija, obveznica, zatim instrumente tržišta novca, fjučerse, opcije itd.) ili nema. Ukoliko token ima karakteristike finansijskog instrumenta, na proces izdavanja primenjivaće se, pored Zakona o digitalnoj imovini, i Zakon o tržištu kapitala, što ceo proces znatno komplikuje. Međutim, ukoliko token nema odlike akcija, niti je zamenjiv za akcije izdavaoca, kao i ukoliko ukupna vrednost digitalne imovine koju tokom perioda od 12 meseci izdaje jedan izdavalac ne prelazi iznos od 3.000.000 evra, na postupak izdavanja primenjuju se samo odredbe zakona koji reguliše digitalnu imovinu, što ovaj vid prikupljanja kapitala čini znatno olakšanim. U svakom slučaju, pre primarne emisije tokena, njegov izdavalac je dužan da ispoštuje određene zakonske uslove, među kojima je najvažnije sastavljanje i publikovanje tzv. belog papira, gde izdavalac do detalja opisuje svoje poslovanje i razloge zbog kojih prikuplja kapital.
Dakle, za startape ili druge subjekte koji emituju tokene koji nisu povezani sa akcijama tog subjekta, kao i ukoliko nominalna vrednost godišnje emitovaniih tokena ne prelazi gore pomenuti iznos, usvajanje ovog zakona donosi značajne prednosti i otvara mogućnost prikupljanja kapitala od strane investitora iz celog sveta.
S druge strane, pojam investiranja u poslovanje nekog subjekta postaje znatno dostupniji i tzv. neinstitucionalizovanim investotirima odnosno pojedincima, koji na veoma jednostavan način, bez brokera i drugih posrednika, mogu kupovati tokene nekog izdavaoca u čije poslovanje imaju poverenje i na taj način pokušati da oplode uloženi kapital. Tako na primer ukoliko vam se sviđa poslovna vizija neke kompanije i predviđate joj uspeh, i ako ista prikuplja kapital kroz emitovanje digitalne imovine, takve tokene možete kupiti, kako nakon same emisije, dakle direktno od emitera, tako i kasnije na sekundarnom tržištu, odnosno na berzi, od trećih lica.
