Интерес технолошких интернет компанија под чијом су контролом друштвене мреже свакако јесте да преузимају што мање одговорности за садржај који корисници публикују, а по могућству да се, кроз одрицања од одговорности садржана у условима коришћења таквих сервиса, у потпуности ограде од радњи својих корисника. Међутим, такво одрицање не производи правно дејство у потпуности.
Одговорност интернет компаније која пружа услугу информационог друштва не може се избећи. Без обзира на то да ли се црпe из лекс специјалис прописа који регулишу е-трговину или права потрошача, било из општих правила по којима функционише правни систем, а такође и без обзира на то да ли је реч о јавном или приватном интересу тј. субјективним правима појединца, одређени степен одговорности мора да постоји.
Било да их зовемо online content sharing провајдерима или друштвено-информационим сервис компанијама, ови интернет гиганти попут Алфабета (Alphabet Inc.) или Мете (Meta Platphorms Inc.) нарасли су до позиција вредности и моћи које нико пре деценију-две није могао ни да замисли. Ове компаније, које своју делатност базирају на пружању услуга физичким лицима која користе интернет, ставиле су на тест традиционално скројене правне системе, не само националних држава већ и Европске уније. Одговор на тенденцију технолошких компанија да се одрекну одговорности у погледу деловања њихових корисника најпре је дошао кроз судску праксу, а убрзо затим и кроз регулативу ЕУ. Потреба да се заштити најпре јавни интерес (са нагласком на интерес малолетника), али и субјективних права појединачних субјеката (попут права интелектуалне својине), допринела је екстезивнијем тумачењу постојећих императивних норми и доношењу нових са циљем да се у што већој мери попуне правне празнине настале брзим и за бирократију неухватљивим технолошким променама.
Директиве ЕУ
Једно од примарних питања које се поставља код одговорности технолошких компанија јесте тренутак када та одговорност наступа. Тако, на пример, пружаоци услуга су становишта да њихове платформе не могу одговарати за незаконит садржај пре тренутка када су за њега сазнале односно када је треће лице учинило ту незаконитост вероватном. Међутим, како технологија напредује, а посебно савремени алгоритми које управо пружаоци услуга преко интернета поседују, намеће се и потреба да се њихова одговорност прошири на начин што ће технолошке компаније, управо користећи своје алгоритме, предупређивати велики део незаконитих објава и онемогућавати их већ код покушаја да буду објављене. На крилима те потребе и европски законодавац је, у оквиру Директиве о ауторском и сродним правима на јединственом дигиталном тржишту (Directive on copyright and related rights in the Digital Single Market 2019/790), прописао одређену одговорност пружаоца услуга за повреде ауторских права које њихови корисници учине трећим лицима, односно обавезао их на низ радњи које морају да предузму у циљу предупређивања повреда ауторског права.
Поборници слобода на интернету и противници члана 17 поменуте Директиве указивали су током и након јавне расправе о доношењу тог акта, на последице такве одговорности. А последице се могу огледати у чињеници да ће пружалац услуга, у циљу избегавања одговорности и без мотива да преузме ризик, уклањати садржај и за који није сигуран да ли је законито или незаконито постављен. То би неминовно утицало на ограничење слободе говора, доступности садржаја, ограничење права на пријем информација, па самим тим и на проток информација уопште. Jедан од главних аргумената за повећање одговорности пружаоца услуга је, између осталог, успостављање правног уређења на интернету и спречавање кршења законских норми и помоћ при остваривању субјективних права.
Ограниченост алтогитма и последице по субјективно право корисника
Услед описаних околности, сведоци смо да су платформе навелико почеле да користе алгоритме који већ код постављања садржаја указују на његову супротност са јавним моралом, законом или унапред прописаним општим правилима платформе и онемогућавају његово постављање. Поред ове прелиминарне провере на иницијативу саме платформе, појачана пажња стављена је и на разлоге због којих трећа лица могу указати на злоупотребе и поступање по таквим захтевима. Иако су интернет-платформе и раније поседовале опције за пријаву незаконитости односно садржаја којим се крши јавни интерес и морал, ред и мир, као и субјективна права других лица, услед повећања нивоа одговорности, списак разлога због којих се може пријавити неки садржај стално се шири.
Међутим, где има постављених правила, има и покушаја њихове злоупотребе и изигравања. Неминовно су присутне и последице које се огледају у ограничењу права других лица. Тако је вечно вагање између важности два права или два добра, приватног и јавног интереса, између права на приватност и права на обавештеност и слободу говора, добило ново поље расправе, овог пута на интернету и поводом интернета.
Процена о основаности пријаве незаконитости односно повреде утолико је упитнија јер о њој одлучују интернет платформе по не увек јасним и транспарентним критеријумима, остављајући и основ сумње да ли су такве одлуке потпуно аутоматизоване без уплива било каквог људског фактора, макар и са контролном функцијом. Можда је решење у што прецизнијим правилима, корацима за остварење права према платформи и што транспарентнијем поступку са правом на другостепено одлучивање, уз присуство адекватно обучене особе или комисије од стране платформе. Арбитрирање платформе поводом пријаве у оваквим ситуацијама је свакако неопходно. Јер, уколико се остварење субјективних права остави искључиво суду, односно корисници платформи или трећа лица упуте на решавање својих захтева искључиво преко суда, такви поступци би за многе били недоступни, како из финансијских разлога, тако и због неизбежног међународног елемента који је последица глобалности интернета као његове основне особине.
