У јуну 2021. године, шест месеци након усвајања, почео је да се примењује Закон о дигиталној имовини, који за циљ има најпре да дефинише појам и облике те имовине, а затим и да подробно регулише ко и на који начин ту имовину може издавати, а потом и како се таквом имовином касније може трговати.
Шта се подразумева под дигиталном имовином?
Најпре, да би се избегле недоумице, фраза „дигитална имовина“, за коју се определио писац српског Закона, представља синоним за такође интернационално/међународно прихваћене називе – „криптоимовина“ или „виртуелна имовина“. С тим у вези ћемо даље у тексту користити све те појмове, који заправо имају исто значење. Одреднице „дигитална“ и „виртуелна“ део су законске и званичне терминологије, док је „крипто“ део речи који се више употребљава у неформалнијем означавању ове врсте имовине и указује на технологију уз помоћ које је имовина креирана. „Крипто“ се такође користи и код означавања једне од врста дигиталне имовине коју Закон препознаје као – криптовалуте.
Законодавац дигиталну имовину дефинише као запис вредности у дигиталној форми који се може куповати, продавати, размењивати или преносити дигитално односно који се може користити као средство размене или у сврху улагања. Важно је нагласити да се у дигиталну имовину не убрајају дигитални записи валута које су законско средство плаћања и друга финансијска имовина чији промет се уређује другим законима, осим у случају изузетака које прописује Закон. Такође, дигиталном имовином ће се, у смислу закона, подразумевати други облици имовине који испуњавају елементе дефинисане Законом, без обзира на технологију на којој је та дигитална имовина заснована, што значи да је Закон усвојио принцип тзв. технолошке неутралности.
Шта је виртуелна валута, а шта дигитални токен?
Закон издваја два основна облика дигиталне имовине, који се разликују по својој сврси и карактеристикама: виртуелну валуту и дигитални токен. Виртуелна валута представља облик дигиталне имовине подобан за плаћање, али који није издат од стране централне банке или неког другог државног органа који би гарантовао њену вредност и одржавао њену стабилност. Дакле, виртуелне валуте нису по сваку цену везане за законско средство плаћања односно немају правни статус новца или валуте. Међутим, како су у фактичком и технолошком смислу сличне новцу, због своје погодности правна лица и појединци су склони да их прихватају као средство размене, односно средство које може да се продаје, купује, размењује, преноси и складишти у електронској форми. Дигитални токени пак, као други облик дигиталне имовине, могу се појавити као средство подобно за улагање неновчаног улога у привредно друштво, а законодавац их дефинише као врсту дигиталне имовине која означава било које нематеријално имовинско право које у дигиталној форми представља једно или више других имовинских права, што може укључивати и право корисника дигиталног токена да му буду пружене одређене услуге. Токени подобни за ову намену морају бити одобрени од стране Комисије за хартије од вредности и објављени на званичној листи дозвољених токена.
Дигитални токени као средство за прикупљање капитала и инвестирање у пословање
Са аспекта развоја предузетништва и стартап пројеката, дигитални токени имају изузетно велики значај, јер омогућавају знатно једноставнији и бржи поступак прикупљања капитала неопходног за развој пословања. Такође, омогућавају и другим субјектима, односно појединцима да се позиционирају као инвеститори и са мањим или већим уделима учествују у финансирању одређених пројеката, чиме добијају могућност да, уколико се пројекат испостави као успешан, од такве инвестиције зараде.
Наиме, субјект који жели да привуче потенцијалне инвеститоре и обезбеди средства за развој свог пословања издаје дигиталне токене, што ће овај облик виртуелне имовине у будућности чинити неизоставним делом сваког crowdfunding-а. Тако издати токени могу се куповати од стране инвеститора, који их касније на берзи могу даље продавати односно њима трговати. Од успешности пројекта субјекта који је издао токен зависиће и његова цена на берзи односно секундарном тржишту. Дакле, могућност издавања дигиталне имовине у циљу crowdfunding-а представља шансу за стартапе широм света да уз олакшане процедуре дођу до свежег капитала. Издавање дигиталних токена, односно иницијална понуда, у пракси је познато и као ICO (Initial coin offering).
Заправо, ICO представља модификован традиционални правно-финансијски институт IPO (Initial Public Offering), прилагођен криптовалутама и новим технологијама које све више заузимају своје место у свету економије и инвестирања. Ако сагледамо из угла начина прикупљања капитала и ризика, IPO институт има доста сличности са ICO. Међутим, IPO је већ дуго присутан на тржишту и представља процес који је детаљно регулисан стриктним законским прописима. Свака појединачна компанија која приступи таквом пројекту прикупљања инвестиција мора проћи ригорозну контролу државних институција и испунити мноштво строгих услова предвиђених законима који регулишу тржиште капитала и пословање хартијама од вредности. Са ICO до сада то није био случај, па су многе компаније користиле тај празан ход у регулативи и на тај начин пласирале своје токене. Дакле, ICO је на крилима блокчејн технологије као новог технолошког решења сам од себе почео да функционише глобално без дефинисања јасног статуса и претходне регулације. Управо то је био један од главних разлога нестабилности тржишта дигиталне имовине и велике флуктуације у ценама токена.
Нови прописи, попут нашег Закона који регулишу ову област, у великој мери ограничавају ICO и уводе неопходан ред у примарну емисију и секундарно тржиште дигиталном имовином, али прописују и знатно олакшане процедуре у односу на IPO. Испоставило се да је било каква регулација боља од сиве зоне и потенцијалне забране издавања и трговине дигиталним токенима о којој се спекулисало, па је препознавање дигиталних токена као званичних доказа о постојању неког права или вредности улило поверење инвеститорима, који се сада лакше одлучују за инвестирање у овај облик имовине, односно повећавају њен удео у свом инвестиционом портфолију.
Како прибавити инвестицију, а како инвестирати путем токена?
Обавезе издаваоца токена дигиталне имовине зависе од његових карактеристика, односно чињенице да ли токен има облик финансијског инструмента (појам финансијског инструмента одређен је Законом о тржишту капитала и подразумева, између осталог, хартије од вредности попут акција, обвезница, затим инструменте тржишта новца, фјучерсе, опције итд.) или нема. Уколико токен има карактеристике финансијског инструмента, на процес издавања примењиваће се, поред Закона о дигиталној имовини, и Закон о тржишту капитала, што цео процес знатно компликује. Међутим, уколико токен нема одлике акција, нити је замењив за акције издаваоца, као и уколико укупна вредност дигиталне имовине коју током периода од 12 месеци издаје један издавалац не прелази износ од 3.000.000 евра, на поступак издавања примењују се само одредбе закона који регулише дигиталну имовину, што овај вид прикупљања капитала чини знатно олакшаним. У сваком случају, пре примарне емисије токена, његов издавалац је дужан да испоштује одређене законске услове, међу којима је најважније састављање и публиковање тзв. белог папира, где издавалац до детаља описује своје пословање и разлоге због којих прикупља капитал.
Дакле, за стартапе или друге субјекте који емитују токене који нису повезани са акцијама тог субјекта, као и уколико номинална вредност годишње емитованиих токена не прелази горе поменути износ, усвајање овог закона доноси значајне предности и отвара могућност прикупљања капитала од стране инвеститора из целог света.
С друге стране, појам инвестирања у пословање неког субјекта постаје знатно доступнији и тзв. неинституционализованим инвестотирима односно појединцима, који на веома једноставан начин, без брокера и других посредника, могу куповати токене неког издаваоца у чије пословање имају поверење и на тај начин покушати да оплоде уложени капитал. Тако на пример уколико вам се свиђа пословна визија неке компаније и предвиђате јој успех, и ако иста прикупља капитал кроз емитовање дигиталне имовине, такве токене можете купити, како након саме емисије, дакле директно од емитера, тако и касније на секундарном тржишту, односно на берзи, од трећих лица.
