Друштвене мреже су традиционално међу најпосећенијим сајтовима на свету. Тако је, на пример, „Фејсбук“ четврти сајт по посећености у свету а трећи у Србији, док је „Твитер“ на 38. месту у свету и 44. у Србији (стање на дан 29.3.2020; извор: www.alexa.com). Имајући у виду ове податке, јасно је да већина корисника интернета има профиле на друштвеним мрежама и да је некада написала пост. Неки од корисника друштвених мрежа су се можда запитали да ли је таква објава ауторско дело. На ово питање се не може одговорити сасвим потврдно или одрично, пошто одговор зависи од тога какав је конкретни пост, тј. да ли он испуњава услове за ауторскоправну заштиту. Разматрање које следи, једноставности ради, има у виду текстуалне објаве.
Кључна је оригиналност
Да би неко интелектуално добро уживало ауторскоправну заштиту мора га створити човек, мора имати одређену форму, мора имати одређени духовни садржај и мора бити оригинално. Услов оригиналности је свакако кључан за стицање ауторскоправне заштите. Да ли је одређена објава на друштвеним мрежама оригинална мора се ценити у сваком конкретном случају. Постови који садрже пуке чињенице не би задовољавали услов оригиналности, а чињенице су законом искључене из ауторскоправне заштите. Такав би, на пример, био пост „Данас је било 35 степени!“. Већина постова на друштвеним мрежама се ипак не исцрпљује у пуком изношењу чињеница, већ се одликује специфичним (дакле, оригиналним) приступом њихових стваралаца. У таквим постовима се коментаришу одређени догађаји, износе сопствена размишљања о некој теми, деле шаљиве или циничне опаске. Стога такве објаве имају духовни садржај у коме се одсликава личност њиховог ствараоца, те представљају ауторска дела.
Иако на први поглед може деловати банално, важан услов за стицање ауторскоправне заштите јесте да је стваралац одређеног интелектуалног добра човек. О томе се мора водити рачуна нарочито због тога што се поједине објаве на друштвеним мрежама аутоматски генеришу. Наиме, уколико је пост на друштвеној мрежи резултат аутоматског рада одређеног алгоритма, он свакако не би одсликавао духовни садржај човека, због чега не би уживао ауторскоправну заштиту. За сада се ово питање поставља у вези са различитим бот-налозима, али ће оно у будућности свакако постати још актуелније због развоја вештачке интелигенције. У наредном периоду се може очекивати да ће ентитети вештачке интелигенције имати још развијеније способности учења и импровизације, те ће све више моћи да стварају независно од иницијалних инструкција које су добили од човека. Међутим, уколико се ауторскоправни прописи не промене, резултат њихове активности нећемо моћи да квалификујемо као ауторска дела.
Дужина и уметничка вредност објаве су ирелевантни
Важно је напоменути и да ауторскоправни статус објава на друштвеним мрежама никако не зависи од њихове дужине. Ово је честа дилема коју имају корисници „Твитера“, на пример, због ограничености дужине твита на 280 карактера. У ауторском праву, обим није критеријум за стицање ауторскоправне заштите. Ауторска дела могу имати изузетно мали обим, као што је то случај са афоризмима или хаику поезијом. Стога, и твит, ако је оригиналан, може уживати ауторскоправну заштиту. Такође, ни уметничка вредност није критеријум за стицање ауторскоправне заштите, тако да се, наравно, од корисника друштвених мрежа не очекује да њихове објаве имају карактеристике уметничких дела. Један од честих неспоразума између лаичке јавности и стручњака за ауторско право јесте управо у томе што лаици не разумеју да појмови уметничког и ауторског дела нису синоними. Дело изузетно ниске уметничке вредности ипак може бити довољно оригинално да ужива ауторскоправну заштиту (нпр. роман који је написала ријалити звезда, по правилу, неће имати статус вредног уметничког дела, али ће, по правилу, у свему испуњавати услове за ауторскоправну заштиту).
И одговор је...
Имајући у виду претходно речено, може се закључити да већина објава на друштвеним мрежама испуњава услове за ауторскоправну заштиту. Тиме се отвара и друго, подједнако важно питање: ко је носилац ауторског права на том делу? Део одговора крије се у општим условима коришћења сваке друштвене мреже. Наиме, приликом отварања налога на друштвеној мрежи, корисник мора прихватити опште услове коришћења сајта. Потврђивањем регистрације профила, између корисника и друштвене мреже настаје уговорни однос чија садржина је унапред одређена (уговор по приступу). Корисник стога не може утицати на садржину уговора, те га може само прихватити у целини или одбити. Општим условима коришћења (нпр. „Фејсбука“) је предвиђено да је корисник друштвене мреже носилац ауторског права (користи се неадекватан термин „власник садржаја“), али да он друштвеној мрежи уступа вршење свог права на неискључив начин, уз могућност даљег преноса ове сагласности без накнаде, при чему искоришћавање није територијално ограничено и односи се на сва ауторска дела настала коришћењем услуге или у вези са њом. Будући да је реч о америчким компанијама, општи услови коришћења друштвених мрежа сачињени су у складу са правилима америчког ауторског права. У погледу уређивања промета ауторског права, постоје значајне разлике између америчког и европског континтенталног права, коме припада и српско право. Стога су одређени аспекти овако уговореног промета ауторског права између корисника-аутора и друштвене мреже за нас спорни (нпр. располагање правом на будућим делима; неискључива лиценца која је притом неопозива и преносива...). Али, та тема заслужује подробно и засебно разматрање.
