Pored zanimljivog ambijenta, „Wagokoro” je i mesto na kome se može uživati u tradicionalnom japanskom čaju i opuštenoj atmosferi dalekog istoka.
Veoma je neouobičajeno da neko u Srbiju dođe iz Japana kako bi pokrenuo svoj biznis. Kako je izgledao vaš put?
Nahoko Hata: Prvi put sam došla u Srbiju na leto 2015. godine. Tada sam posetila druga koji je živeo u Beogradu. Tom prilikom sam upoznala mnogo njegovih prijatelja, a između ostalog i jednog gospodina koji je želeo da otvori japanski restoran i bila mu je potrebna pomoć. Iako moja struka nije u vezi sa pripremom hrane, oduvek sam volela da kuvam i spremam poslastice, tako da mi je taj gospodin na kraju predložio da dođem ovde na godinu dana i pomognem mu oko svega što je bilo potrebno.
Tako sam dospela u Srbiju. Isprva samo sa namerom da se oprobam u nečemu novom i vidim da li će mi se uopšte dopasti da živim ovde, a eto, sada sam tu već duže od osam godina.
Kako ste od rada u restoranu došli do radnje za izradu tradicionalnih slatkiša?
Nahoko Hata: Prve tri godine sam radila u tom restoranu, a moja uloga se menjala tokom godina zavisno od toga šta nam je bilo potrebno. Takođe sam za to vreme držala časove kuvanja, što je bilo jako zabavno.
Međutim, vremenom sam uvidela da, i pored toga što sam imala važnu ulogu u restoranu, kada radite za nekoga niste u mogućnosti da stvari radite onako kako zaista želite. Niste vlasnik i jednostavno nemate tu moć da unesete sve svoje želje i kreativnost u nešto što pripada nekom drugom. Možete da dajete predloge, naravno, i da oni budu uvaženi, ali nije to to. Želela sam nove izazove. S druge strane, moj prijatelj je želeo da proda svoj restoran, tako da su se stvari poklopile i stvorila se idealna prilika da započnem nešto što je moje i za šta bih ja bila odgovorna.
Rezultat je „Wagokoro”, radnja za izradu tradicionalnih slatkiša iz Japana. Kako biste opisali ono što radite i šta znači samo ime?
Nahoko Hata: Malo je teško definisati nas na srpskom jeziku. Nismo ni tradicionalna poslastičarnica ni restoran, a ni kafe, već nešto što je između svega toga, a opet smo svoji.
„Wagokoro” se bavi izradom tradicionalnih japanskih slatkiša – osobito moči poslastica. Samo ime „Wagokoro” se sastoji iz dve reči, „wa” i „gokoro”. „Wa” znači harmonija ili mirno, a koristi se i kao pridev kako bi se opisalo nešto što je japansko, dok „gokoro” znači srce, um ili duh. Zamisao iz koje je sve poteklo bilo je da naše poslastice budu sladak odušak svakome ko ih proba.
Došla sam na tu ideju jer nisam želela da otvaram restoran. Iz iskustva sam znala šta sve ulazi u takav posao i koliko je teško održati nivo kvaliteta koji je potreban. Možete stvoriti savršen recept i opet je moguće da neko u kuhinji napravi grešku i sve pokvari. Takođe sam znala da je to jedan od onih poduhvata gde se osoblje stalno menja. Teško je imati stalnu ekipu zaposlenih, pa samim tim i održati postojanost kvaliteta, a ja sam želela da stvorim nešto gde bih bila sigurna da mogu da održim nivo kvaliteta od koga smo krenuli, bez obzira na to da li nam se tim uvećava.
Zašto ste se odlučili baš za moči slatkiše? Da li vam je to omiljeni dezert?
Nahoko Hata: Da znate da i jeste! Ali, to je samo jedan od razloga. Pre svega, moči je nešto što ovde nije bilo dostupno niti poznato na ovim prostorima. Želela sam da ponudim ljudima nešto nesvakidašnje, što bi svako sebi mogao da priušti, probajući pritom nešto novo, a to je moči – slatkiš sa punjenjem od raznih ukusa. Dok sam razmišljala o tome kakav posao bih volela da započnem, moči mi se stalno javljao kao ideja. Uzela sam to kao dobar znak jer daifuku – što je japanski naziv za ovaj slatkiš, dok je ime moči nastalo nakon što je slatkiš postao popularan u SAD – u prevodu znači i velika sreća i tako sam se odlučila da posvetim posao tom moči dezertu i „Wagokoro” brendu.
I naravno ono što je definitivno pomoglo u odluci bila je činjenica da nismo imali rivale, što nam je puno pomoglo da se razvijemo bez ometanja i pritisaka.
Kako su ljudi ovde primili nešto tako novo i nepoznato? Kako biste opisali moči nekome ko nikada nije probao ovaj slatkiš?
Nahoko Hata: Od početka sam imala puno pouzdanja u to da će se moči ljudima dopasti. Bila sam sigurna u to, još i pre nego što smo otvorili. Naravno, malo smo umanjili rizik i strah od novina tako što smo, pored tradicionalnih japanskih ukusa, ponudili i neke koji više pogoduju ovom podneblju, tako da svako može naći nešto što voli. U srži čitavog iskustva je probanje novih stvari i proširivanje ukusa.
Što se tiče toga kako bih nekome opisala moči, pa obično ga upoređujem sa knedlama jer svi ovde znaju šta su knedle sa šljivama. Moči je kao knedla, ali punjena sa različitim ukusima. Pravi se od rastegljivog testa od lepljivog pirinča, blago je sladak, a Wagokoro moči se, prema recepturi koju sam osmislila, služi ledeno hladan, iako se u Japanu ovaj slatkiš uglavnom služi na sobnoj temperaturi.
Kako je izgledao početak razvijanja posla?
Nahoko Hata: Kada sam započinjala ovaj biznis, prošla sam kroz tri različite faze. Prva je bila faza razvoja recepata, što sam radila samostalno. Iznajmljivala sam jednu kuhinju gde sam radila na receptima i, paralelno, predavala engleski jezik putem interneta kako bih ostvarila prihode. To je trajalo nekih godinu dana.
U drugoj fazi imala sam pravu saradnju sa restoranom. Kod njih sam izrađivala dezerte i tu sam zaista usavršila recepte. Kroz njihov restoran sam ostvarila prodaje moči slatkiša, dok je brend „Wagokoro” tada postojao samo na internetu, gde su ljudi mogli da poruče moči.
Nakon toga sam, konačno, otvorila i lokal na Dorćolu.
Koja od tri faze vam je bila najteža?
Nahoko Hata: Rekla bih da je najteži period bio dok sam razvijala recept u iznajmljenom prostoru za rad. Mislim da bi se svako ko je pokušao da stvori novi recept od nule složio sa time. To je težak i zahtevan proces. Morate ponavljati iznova i iznova, praviti izmene, pratiti kako svaka od njih utiče na proizvod. A kroz sve to prolazite sami. To je prilično usamljenički proces. Jesam ja sve to radila u zajedničkom radnom prostoru, tako da sam imala tamo prijatelje od kojih sam mogla da zatražim da probaju ono što sam napravila i daju mi povratnu informaciju, ali najveći deo obavljate sami. Kada razvijate recept, morate sami da probate, i probate, i probate. I što više puta probate, počinjete polako da gubite nit, pa čak i ljubav prema tim ukusima.
Frustracija koju nosi sam ovaj proces, pokušaji i pogreške umeju da izvuku draž iz uživanja u dezertima i onda sve postaje još veći izazov. Želite da stvorite nešto što ljudima donosi uživanje i radost, a vama samima je sve teže da to pronađete.
Sa kakvim teškoćama ste se suočili kada ste počeli sa radom?
Nahoko Hata: Dok sam sarađivala sa restoranom u drugoj fazi nisam nailazila na neke veće poteškoće – bila je to jako prijatna saradnja. Međutim, imala sam isti osećaj kao u prvom restoranu gde sam radila, iako sam ovde imala više kontrole nad svojim brendom i proizvodom. Ipak radite i dalje kod nekog drugog, tako da morate da se povinujete njihovim pravilima i pratite njihovu radnu kulturu.
Takođe je postojao i problem sa dobavljačima pre nego što je „Wagokoro” imao sopstveni lokal. Ako tek počinjete i niste još poznati na tržištu, nije tako lako doći do dobavljača, uporediti ponude i slično. Mnogi od njih neće uopšte da vam posvete vreme ako nisu čuli za vas – ne žele da prime poziv, niti da odgovore na mejl. Onda morate fizički da odete do njih, da im se predstavite, kažete šta i koji proizvod zastupate i potrudite se da izgradite tu konekciju. To me je navelo da se još više borim da, što pre, otvorim svoj lokal gde bi „Wagokoro” zaista imao dom i bio svoj na svome.
Kada ste zvanično počeli sa radom i kojim sve kanalima ste došli do svojih prvih mušterija?
Nahoko Hata: Radnja je počela sa radom u januaru 2021. godine. Nismo imali nikakvo oglašavanje putem društvenih mreža, već sam iskoristila kontakte koje sam već imala. Naime, kada sam održavala časove kuvanja, sakupila sam listu klijenata. NJima sam poslala imejl o mom novom poduhvatu – čini mi se da je to bilo oko 300 ljudi ukupno. To nije mnogo, a i znate već kako to ide – od svih koji i pročitaju mejl, javiće se samo jedan deo. Tako da sam u početku imala neki skromni odziv i sve se razvijalo relativno sporo.
Ali, sa moje tačke gledišta, to je bilo okej jer sam i želela da počnemo od malog tima, malog poduhvata, malih obima uopšteno, pa da vidimo kako će to da se primi i kako ćemo da se razvijamo.
S vremenom i veoma polako, glas o nama se proširio uglavnom putem preporuka zadovoljnih klijenata. Ovih dana osećamo više uticaj društvenih mreža, ali tada nije bilo tako. Nismo na početku ništa značajno ulagali u onlajn oglašavanje, već su nas ljudi pronalazili slučajno ili putem preporuke. Oni bi na svojim profilima postavljali objave o nama i tako su novi ljudi čuli za nas i počeli da dolaze.
Koliko vam je sajt važan u poslovanju?
Nahoko Hata: Možda je moj stav prema tome pomalo old school. Lično dosta cenim to što se reč o nama najviše proširila putem preporuke. Ali ne mogu da kažem da je sajt nebitan – on jeste važan deo našeg poslovanja. Polazim od sebe. Naime, obično pregledam sajtove brendova koji me interesuju i radije odlazim na njihov sajt nego na društvene mreže, jer su informacije na Instagramu, recimo, dosta oskudnije i ljudi postavljaju tamo pitanja na koja bi lako našli odgovor kada bi posetili sajt. Takođe, mnogo truda ulazi u izradu sajta, njegov dizajn i prezentaciju, to je deo celog iskustva i identiteta našeg proizvoda.
Ali danas su i društvene mreže bitne u razvoju svakog brenda. Tamo ima mnogo više pregleda nego na sajtu jer sajt se posećuje sa namerom, dok na društvenim mrežama ljudi mogu nabasati na vas i slučajno. I jedno i drugo su važni kanali ukoliko želite da postignete značajan rast.
Zašto ste odabrali .rs domen za vaš sajt?
Nahoko Hata: Želela sam da naš sajt bude na .rs domenu jer ipak smo ciljali na to da poslujemo u Srbiji i da ovde budemo što dostupniji ljudima. U Japanu je slično, imamo .jp domen čime firme stavljaju do znanja da su ili japanska kompanija ili da ste dospeli na sajt gde se predstavlja ponuda koja je baš za područje Japana. Mi smo želeli to isto da stavimo do znanja ljudima ovde – da mi jesmo radnja koja prodaje japanske tradicionalne moči slatkiše, da imamo japansko ime, ali da smo tu za kupce u Beogradu.
Pored kupovine vaših poslastica u lokalu, kupci ih mogu poručiti i preko sajta.
Nahoko Hata: Trenutno isključivo nudimo našu dostavu. Međutim, zbog specifičnosti načina na koji se moči pravi, kupce molimo da porudžbinu izvrše makar jedan dan ranije. Na taj način obezbeđujemo svežinu proizvoda, eliminišemo potrebu da pravimo velike količine unapred i umanjujemo troškove i nama a i kupcima, kojima bismo bili prinuđeni da naplatimo veću cenu ukoliko bi koristili neke od servisa za dostavu.
Organizaciju smo morali da napravimo na ovaj način jer moči nije kao većina drugih slatkiša – ima rok trajanja od jednog dana i treba ga jesti svežeg i što pre. Zapravo, nakon jednog dana moči, zbog prirode sastojaka, gubi svoju karakterističnu „žvaćkavu” teksturu. Možete ga svakako i dalje jesti i uživati u njemu, ali to onda neće biti pravo moči iskustvo. Zato nije praktično da pravimo veće količine unapred.
Iz istog razloga ne možemo da poverimo bilo kome dostavu naših slatkiša, jer Wagokoro moči zahteva specifične uslove. Naime, on je nešto kao polusladoled, samo se ne zamrzava do kraja. To kažemo i našim kupcima kada naruče ili kupe od nas prvi put, da je najbolje moči držati u frižideru, a kada žele da ga jedu treba da ga stave nakratko u zamrzivač kako bi se ohladio na adekvatnoj temperaturi, jer tako ima najlepši ukus. Upravo zbog toga kupcima, uz porudžbinu, uvek dajemo i karticu sa uputstvom.
Koliko trenutno imate zaposlenih i da li je bilo teško pronaći ljude i obučiti ih za izradu močija?
Nahoko Hata: Ima nas devetoro, uključujući i mene. Tačnije rečeno, ima nas četvoro koji radimo puno radno vreme i još petoro koji dolaze povremeno. Imala sam puno sreće kada su u pitanju zaposleni. Jedna od radnica je moja prijateljica sa kojom sam se upoznala u vreme dok sam radila na recepturi i bila mi je velika želja da radimo zajedno. Ona ima veliko iskustvo kada je u pitanju rad u restoranu i govori dobro engleski jezik, što mi je, posebno na početku, bilo preko potrebno kako bih lakše ostvarila komunikaciju.
Druge dve devojke sam takođe upoznala tokom prethodnog rada u restoranima, tako da sam od početka imala dobar tim i dobro smo se uklopili. Najvažnije mi je bilo da sam odabrala ljude za koje sam znala da su vredni i da imaju dobru radnu etiku. I oni, a i svi posle njih, došli su kod nas na taj način – putem konekcija i poznanstava i uopšteno bili su to ljudi čiji mi se rad i trud dopadao i zbog toga sam poželela da se pridruže mom timu. Mislim da sam imala puno sreće što sam naišla u radu na tako dobre ljude, jer znam iz iskustva da u ovom poslu to često nije lako.
Da li planirate da proširite poslovanje?
Nahoko Hata: Trenutno radimo na tome da proširimo ovaj biznis. LJudi nas zapravo sada već redovno pitaju da li planiramo da otvorimo lokale na više lokacija i kada će to biti. Odgovor je i da i ne. Da, planiram nove lokacije, ali... Ne bih otvorila u ovom trenutku još jedan identičan „Wagokoro”, ali zainteresovana sam da napravim nešto poput sestrinskog lokala.
To bi bio povezan brend, ali taj drugi lokal ili grana bi se fokusirao na različite proizvode i različitu publiku. Volela bih, recimo, da napravimo mesto čiji je fokus samo korisničko iskustvo. Tu bi se velika pažnja posvetila načinu usluživanja, temi lokacije i uopšteno kreiranju jedinstvenog iskustva obedovanja i uživanja u čaju. Mi i ovde nudimo dosta čajeva i jedno lepo iskustvo, ali na toj drugoj lokaciji ceo fokus bi bio na atmosferi.
Drugi brend koji imam na umu bio bi dostupniji svima – ideja je da bude dostupan i deci i tinejdžerima i odraslima kao nekakav grab and go koncept, ali opet u našem stilu. Sve bi to bile različite lokacije i sve bi to bili odvojeni brendovi, ali ipak povezani pod istim kišobranom.
Naravno, to je sve i dalje u nekoj teoretskoj budućnosti. Trebaće dosta vremena i rada pre nego što ostvarimo to sve. Ono što radimo za proširenje trenutnog brenda jeste da razvijamo nov proizvod koji bismo ponudili restoranima. Ne želim da otkrijem suviše o tome još uvek, ali u Beogradu ima dosta restorana azijske kuhinje i fusion restorana, suši restorana i sličnih, sa kojima mislim da bismo mogli da se lepo uklopimo. Mnogi od njih imaju svoje dezerte, ali to nisu pravi japanski dezerti. Recimo, imaju slatki suši, što u Japanu ne postoji – makar ja to nikada nisam videla. Mislim da bi im bilo zanimljivo da ponude autentične japanske dezerte.
Imali smo i upita iz Novog Sada i drugih gradova da li planiramo u budućnosti da otvorimo radnje i u mestima van Beograda. Zainteresovana sam za to i volela bih da to učinimo jednog dana, ali trenutno mislim da ćemo se fokusirati na Beograd i naše planove ovde. Ali kada budemo krenuli u tom pravcu, mislim da će nam Novi Sad definitivno biti prva sledeća stanica.
