Aleksandar Popović je diplomirani ekonomista sa diplomom Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, na kom je i magistrirao.
Poseduje dvodecenijsko iskustvo u oblasti korporativnog upravljanja, finansija, poreza i računovodstva. Tokom karijere radio je i bio na rukovodećim pozicijama od malih pravnih lica, konsultantskih firmi, neprofitnih organizacija (RNIDS) do velikih, međunarodnih korporacija.
U ovom intervjuu Aleksandar nam je dao odgovore na sledeća pitanja:
1. Kako da se ne preinvestiramo?
2. Koji su problemi najočigledniji kod obrtnih sredstava?
3. Koliko često treba ići u banku?
4. Koliko novca bi trebalo držati na računima?
5. Zašto treba ulagati u biznis, a ne u neke druge alternative kao što su berza, nekretnine i druge?
Ne propustite da čujete odgovore na ova ključna pitanja za vaše poslovanje.
1. Kako da se ne preinvestiramo?
Tako što vodimo računa da se ne zanosimo početnim uspesima u našem biznisu. U porivu naših preduzetnika, ljudi koji su pokretali sopstvene biznise, je da, kako malo osnaži poslovanje, eto klijenata, eto nekih novaca, pa prvo nas nekako vodi: hajde da angažujemo sredstva da nabavimo ili neku nekretninu, ili neki poslovni prostor, sedište, magacin itd. Šta je zapravo jako bitno? Sagledati sve faktore za i protiv, videti, procesom planiranja, kakva su nam neka buduća očekivana novčana kretanja i, ono što je preporuka - uvek prvo izdvojite novčana sredstva za finansiranje vaših obrtnih sredstava. Za finansiranje potraživanja od kupaca, za finansiranje zaliha, a naročito s početka vašeg biznisa koji kreće da raste jako brzo, nemojte sebe dovoditi u situaciju da se zanesete pa da morate posle da deinvestirate ono što ste investirali. Taj kapital s početka biznisa koji ulažete u trajna sredstva, u stalna sredstva vam je, zapravo, zarobljen kapital. Kako biznis raste, ne valjaju ni preterane stope rasta, investirajte u obrtna sredstva koja su podrška rastu vašeg biznisa, a kako se biznis stabilizuje i praćenje vašeg biznisa, tako polagano krenite da izdvajate sredstva za finansiranje stalnih sredstava. Ali, nekim redosledom, od najvažnijih. Ako se bavite proizvodnjom, to treba da bude neka mašina, ako ste u IT-u to su neki serveri, računarska oprema itd. I uvek vodite računa, da li vam je jeftinija opcija da nešto delegirate, da li vam je jeftinije da vi kupite, recimo, neki kamion ili vam je jeftinije da angažujete od ljudi koji se time bave kao primarnim poslom kroz neku cost benefit analizu. Dakle, ne mora da to bude neka najozbiljnija analiza, ali uvek možemo staviti nekoliko faktora za i protiv jedne i druge opcije na neki najobičniji list papira.
2. Pomenuo si obrtna sredstva. Koji su problemi najočigledniji kod obrtnih sredstava?
Što ih, nekad, zanemarimo. Mi hoćemo da razvijamo, recimo, prodaju i idemo sa nekim biznis planom. Taj biznis plan predočavamo menadžmentu, vlasniku, ili nekim finansijskim institucijama. Jako često ljudi dobro gađaju ono što im je potrebno, i opet se vraćam na ovu temu iz prvog pitanja – osnovna sredstva. Ona su nekad zaista neophodna, naročito za proizvodne organizacije, ali jako često zanemarimo onaj faktor – e koliko nama treba potraživanja da imamo u proseku, koliko nama zaliha treba da mi podržimo naše poslovanje. Jako često umemo da upadnemo u proces borbe sa nelikvidnošću zato što nismo sagledali koliko nama fali tih, ako ćemo na ovom našem jeziku, osim capex-a, koliko nam treba opex-a da podržimo neko naše poslovanje. Znači dobro vladanje potraživanjima, dobro vladanje zalihama, a naravno, na drugoj strani, da vidimo kako da to isfinansiramo ako nešto prebacimo na dobavljače u granicama mogućeg, naravno.
3. Koliko često treba ići u banku?
Nije tema ovde da li treba ići ili ne ali, ukoliko smo u nekim situacijama prinuđeni da idemo na pozajmice od banaka, mi i tu treba da imamo neki plan. Opet se tu vraćamo na taj značaj finansijskog planiranja, da vidimo koja su nam sredstva potrebna za neki poduhvat, neku investiciju, odakle ih možemo generisati, a ukoliko ne možemo iz sopstvenih sredstava, moramo pozvoniti na neka vrata. Ono što jako često srećem kao problem je što se ljudi kasno sete toga, kad dogori. Radio sam jednom pregled nekog kreditnog portfolija kod nekog klijenta i pitao sam zašto vi niste otišli kod zelenaša da se zadužite nego kod banaka, zašto? Zato što se ljudi jako često sete, u nedostatku procesa adekvatnog finansijskog planiranja, da odu u ,,minut'' do 12. Tada ni uslovi nisu isti ukoliko vi morate nešto hitno nabaviti i ne gledaju vas kao ravnopravnog sagovronika. Dakle, jako je preporučljivo da uradimo sledeće – imati neki plan. Ne mora to da bude neka ultra precizna finansijska analiza ili da budete neki ekonomski mag, ali hajde da vidimo šta mi možemo dobiti na naš tekući račun narednih 3-6 meseci, koji su nam neki troškovi. Svi sigurno znamo, otprilike, na bazi prometa, koliki će nam biti PDV, kolike su nam plate zaposlenih, kada moramo platiti dobavljačima, a onda možemo reći banci: Dobar dan, ovo su neki naši projektovani prilivi i odlivi i očekujem, kako sada stvari stoje, da bih mogao da vam se obratim za kredit za trajna obrtna sredstva za 4-5 meseci, hajde dajte mi neko predodobrenje i šta bih mogao da bilansno popravim da bih bio što bolji kandidat za neki dobar bankarski proizvod. Ali, blagovremeno. Drugačiji su uslovi, drugačije vas gledaju i lakše vama, nego ono - evo ga petak, a u ponedeljak treba da isplatim plate, zovi banku.
4. Koliko novca bi trebalo da držimo na računima?
Dovoljno, ali ne previše. Sad, i rekao sam nešto i nisam rekao. Različiti su motivi, različite su pobude za držanje novca na računu vas kao privrednog društva. Transakcijski je (mogu da platim svim dobavljačima, zaposlenima i slično) motiv sigurnosti, hoću mirno da spavam i treći motiv nam je špekulantski, ali ne u negativnom smislu nego u smislu - hoću da imam dovoljno novaca ako bi mi se, recimo, ukazala potreba da nabavim neku neporetnost koja je ispod cene ili slično. Zašto ne treba držati mnogo novca? Zato što novac ne treba da stoji na računima nego da bude pušten u neki proizvodni poslovni ciklus. Novac nije neograničena kategorija. Novac, da li iz sopstvenih ili pozajmljenih sredstava, koliko god da ga imamo, ima ideju da osim da donese profit, ima i drugu osnovu da se što brže okreće kroz organizaciju. Znači, da ja sa jednim dinarom koji imam, mogu da napravim 5-6 poslovnih ciklusa, a ne 3-4. Koliko je to, zavisi od afiniteta vlasnika. Kada su male firme, vlasnik i menadžer su praktično jedno te isto. Znači u skladu sa afinitetima da pokrijemo ono što smo planirali da moramo imati kao neki gap uz neku marginu dodatnog rizika za neke nepredviđene okolnosti.
5. Zašto treba ulagati u biznis, a ne u neke druge alternative kao što su berza, nekretnine i slično?
Ne možemo sve gledati kroz one finansijske pokazatelje. Kada pričam sa nekim prijateljima često mi kažu: ja da sam gledao one tvoje racio brojeve i ono tamo što računaš, nikada ja biznis ne bih pokrenuo. Biznis se pokreće od ljudi koji nisu kao ja. Ja sam više neko ko je tu da pruži neku odgovarajuću podršku, a ljudi koji su preduzetnički orijentisani, oni na njuh pokreću biznis na osnovu neke ideje koju su složili u glavi, ali u nekom trenutku treba već neke stvari da bace na papir pa da vide da li će ostati u biznisu, ići u neki drugi biznis ili je možda povoljnije da ulože u nešto drugo. Na bazi čega ja to radim? Da zanemarimo onaj faktor emotivne vezanosti za neki biznis koji sam gradio i stvarao i razvijao kao malo dete, kao malo vode na dlanu, to vam je neki pokazatelj prinosa na uložena sredstva. Ja mogu vrlo precizno izračunati prinos na uložena sredstva i od mog biznisa, postoje tu neki pokazatelji prinos na kapital, i uporediti ih sa drugim opcijama. Otprilike mogu znati, ako ulažem u nekretnine - kupiću stan, lokal ili slično, znam kada odbijem neke troškove redovnog održavanja, poreza i slično, koliki ja prinos mogu dobiti od nekretnine. Ili, spreman sam da uložim novce na berzu, pomiriću se 10 godina da te novce neću koristiti, takođe mogu prilično precizno dobiti podatak koji ja prinos sa berza mogu dobiti. Kažem, ako izolujemo faktor emotivne vezanosti za naše biznis čedo, onda gledamo taj prinos na kapital i na osnovu toga racionalno donosimo odluku da li ćemo ostati u biznisu, ući u neki drugi biznis ili, eventualno, nažalost, izaći iz biznisa ukoliko nije dovoljno profitabilan za naše apetite ka profitabilnosti.
