Статистика нам годинама уназад указује да интернет трговина заузима све већи удео када је реч о промету робе и услуга. Међутим, ретко ко је могао да предвиди 2020. годину и све околности које нам је пандемија донела, а једна од највећих последица ограничења која смо морали да прихватимо јесте управо масовна сеоба продаје робе и услуга на онлајн тржиште. Иако се чинило да је интернет инфраструктура спремна да прихвати велики број корисника, испоставило се да многи новопечени, али и већ постојећи е-продавци, нису имали свест о низу правила које закони намећу када је реч о овој врсти трговине.
С обзиром на то да је Закон о електронској трговини почео да се примењује средином 2019. године, јавност није ни имала времена да се прилагоди новим правилима, не разумевајући у потпуности чак ни права и обавезе које имају потрошачи и продавци на интернету, a које је донео Закон о заштити потрошача коју годину раније. Дакле, интернет је био спреман да преузме добар део тржишта, али његови корисници се још увек прилагођавају новим околностима, учећи на својим и туђим грешкама.
У тој општој транзицији, ионако велики број постојећих Инстаграм и Фејсбук продавница знатно се увећао током претходне године. Истини за вољу, многи су, суочени са страхом од инспекцијског надзора или из жеље да своју продају преселе у легалне токове, у међувремену регистровали привредна друштва или предузетничке радње и на тај начин наставили пословање. Међутим, неки од њих су и даље остали у сивој зони због недостатка информисаности о условима под којима се тај вид трговине мора обављати или пак свесно уживајући у благодетима пословања са ниским трошковима.
Да ли је продаја путем друштвених мрежа законита и под којим условима?
Дакле, као што смо констатовали, 2020. године поред новооснованих интернет продавница, већ разрађени канали продаје најширег асортимана робе преко друштвених мрежа доживели су такође своју експанзију. А како закони који регулишу област трговине не познају продају преко друштвених мрежа као посебну категорију е-трговине, већ се на њу аналогно примењују општа правила о интернет продавницама из овог акта, за многе су правила која се морају поштовати приликом продаја преко друштвених мрежа остала непознаница.
Чињеница је да закон нигде и не прописује да интернет продавница мора функционисати искључиво преко посебног, специјализованог веб-сајта постављеног на интернет домен који је под контролом е-трговца, а не ограничава на било који начин могућности продаје преко друштвених мрежа. Стога можемо закључити да је, из угла законодавца, сваки облик е-продаје дозвољен, уколико су испуњени законом прописани услови.
Из тога разлога, правној анализи продаје путем друштвених мрежа морамо прићи управо са аспекта њеног организовања, на начин који је усклађен са законом којим се регулишу трговина и потрошачка права.
Пре свега потребно је констатовати да, због свог дизајна и структуре, објаве на страницама друштвених мрежа могу често довести у забуну потрошача у погледу намере са којом је садржај постављен, односно предметне објаве често имају карактеристике огласне поруке, у смислу Закона о оглашавању. Али, (начин на који се може успоставити контакт између потрошача и оглашивача, односно истаћи понуда и прихват те понуде јесте управо,) овако постављен оглас (који) може имати, и најчешће има, за циљ продају преко интернета, којој се може приступити на свега клик или два од постављене огласне поруке. С тим у вези, тешко је повући јасну границу где на интернету престаје оглашавање а почиње интернет продаја, ако је уопште такво разграничење и потребно правити у фактичком смислу.
Други сегмент проблема продаје преко друштвених мрежа треба посматрати из угла прилично стриктних правила о обавезним елементима комерцијалне поруке, начину закључивања уговора у електронској форми, односно правила о слању и прихвату понуде, које је законодавац наменио интернет трговцима.
Посебна правила која се односе на продају преко интернета која је уговорена електронским порукама
Међутим, уколико с пажњом сагледамо ове правне норме, можемо закључити да је закон направио једну врсту изузетка односно уступка продаји када уговорне стране - дакле купац и е-трговац - директним контактом, електронским порукама или телефонским разговором, усаглашавају воље односно обим права и обавеза поводом купопродаје. Тако је закон прописао да се правила о поступку који се примењује код закључивања уговора у електронској форми, уговорним одредбама, општим условима пословања (ако су саставни део уговора), језицима на којима уговор може бити закључен или кодексима понашања у складу са којима поступају пружаоци услуга, не примењују на уговоре закључене путем електронске поште, односно другим видом личне комуникације остварене електронским путем. Дакле, реч је о ситуацији када се купац непосредно обрати поруком која садржи молбу за одређену информацију или понуду да под одређеним условима купи одређену робу или поручи услугу. Након што уговорне стране непосредном комуникацијом усагласе воље и продавац потврди понуду на исти начин, уговор ће се сматрати закљученим, и интернет продаја се може реализовати.
Такође неће важити ни обавеза пружаоца услуга да без одлагања, електронским путем, посебном електронском поруком, потврди пријем електронске поруке послате од супротне уговорне стране која садржи понуду или прихват понуде за закључење уговора, ако је сагласност воља склопљена путем електронске поште, односно другим видом личне комуникације остварене електронским путем. Ова обавеза не постоји из разлога јер се подразумева да, уколико су уговорне стране усагласиле купопродају у директном контакту, није целисходно уводити обавезу поновног слања електронске поруке којом се потврђује закључени правни посао.
Општа правила о електронској трговини која важе и у случају продаје директним контактом
Међутим, правила која се односе на обавезан садржај комерцијалне поруке која претходи комуникацији купца и е-трговца важиће без обзира на то да ли се продаја врши преко специјализоване веб-продавнице или преко странице на друштвеној мрежи. Дакле, комерцијална порука најпре мора да буде тако формулисана да је могуће као такву јасно идентификовати и разликовати од других порука у тренукту њеног пријема од стране купца. Затим, неопходно је и да порука омогућава јасну идентификацију њеног пошиљаоца односно е-трговца, који је дужан да на страници на којој врши истицање комерцијалне поруке видно истакне пословно име, матични број и адресу седишта. Дакле, можемо закључити и да се подразумева да продају преко интернета у виду делатности могу вршити само правна лица, предузетници или други субјекти који су за то регистровани.
Такође, уколико комерцијална порука садржи позив потенцијалним купцима да се јаве односно истакну понуду, укључујући чак и индиректне позиве путем обавештења о попустима и акцијама, тај позив мора као такав бити препознатљив и лак за идентификацију, а такође и сви услови који се односе на позив за слање понуде од стране купца морају бити јасно формулисани, лако доступни, односно предочени потенцијалном купцу на недвосмислен начин.
На трговину преко друштвених мрежа аналогно се примењују и општи прописи о трговини, начину истицања цена, декларација, продајних подстицаја, снижењима и начину оглашавања. Е-трговац који своју делатност обавља преко друштвених мрежа мора водити рачуна и да поштује правила о забрани нелојалне конкуренције, као и забрани вршења недозвољених шпекулација. Овим правилима треба додати и поштовање потрошачких права која су резервисана за продају на даљину, а која би се у пуном обиму примењивала и на продају преко друштвених мрежа, попут права на одустанак или рекламацију.
Из свега предоченог можемо закључити да је продаја преко веб-шопова на друштвеним мрежама сасвим легалан и легитиман канал дистрибуције робе и услуга, уколико су испоштовани сви релевантни законски прописи, којих нема мало. Алтернатива може бити компромисно решење које подразумева увезивање странице на друштвеној мрежи са сопственим веб-сајтом, на коjем ће се заправо одвијати поступак е-трговине, а који по садржају и структури испуњава све услове које прописи налажу поводом елекронске трговине преко е-продавнице.
