Međutim, kada postoji društveni odnosno javni interes ili interes zakonitih nosilaca licence, autorsko pravo na računarski program može se ograničiti odnosno pojedine radnje iskorišćavanja se mogu dozvoliti i bez saglasnosti nosioca prava na računarski program, kao i bez plaćanja naknade.
Tako, na primer, u autorskom pravu važi opšte pravilo da je dozvoljeno, bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade, privremeno umnožavanje autorskog dela bilo koje vrste i forme ukoliko je umnožavanje prolazno ili slučajno; sastavni i bitan deo samog tehnološkog procesa; svrha takvog umnožavanja da omogući prenos podataka u računarskoj mreži između dva ili više lica preko posrednika; svrha umnožavanja da omogući zakonito korišćenje samog autorskog dela i ukoliko umnožavanje nema zaseban ekonomski značaj.
Pravila ograničenja autorskog prava koja važe za računarski program
Pored opštih pravila za ograničenje autorskog prava iznetih u prethodnom stavu, kada je reč o računarskom programu, Zakon o autorskom i srodnim pravima (dalje: Zakon) propisuje i dodatna pravila o ograničenjima – suspenziji prava koja važe samo u slučaju računarskog programa. Tih ograničenja ima nekoliko, i neformalno ih možemo podeliti u dve celine: ona koja se tiču omogućavanja korišćenja programa zakonitom nosiocu licence, i ona koja se tiču omogućavanja dekompilacije pod određenim uslovima da bi se uspostavila interoperabilnost programa.
Ograničenja u cilju omogućavanja nesmetanog korišćenja računarskog programa
Postoje radnje umnožavanja programa koje su nužne da bi program uopšte mogao da se upotrebljava. I s tim u vezi zakonodavac je propisao situacije u kojima su predmetne radnje umnožavanja dozvoljene bez obaveze da se traži posebna saglasnost nosioca prava.
Ukoliko je autorsko delo računarski program (pod uslovom da ugovorom između nosioca prava i korisnika programa nije nešto drugo predviđeno), licu koje je primerak računarskog programa pribavilo na zakonit način (zakoniti nosilac licence) dozvoljeno je da bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade trajno ili privremeno umnoži računarski program ili pojedine njegove delove, ali pod uslovom da je to neophodno da bi se računarski program mogao koristiti, i ako je to u skladu sa namenom samog računarskog programa.
Takođe, u istu svrhu je zakonitom imaocu primerka računarskog programa dozvoljeno i učitavanje, prikazivanje, pokretanje, prenošenje ili skladištenje računarskog programa u memoriju računara, a s tim u vezi zakoniti imalac primerka programa može bez dozvole autora i nosioca prava da otklanja greške u programu kako bi program funkcionisao.
Ukoliko je pak neophodno da se, u cilju korišćenja i puštanja u rad programa, naprave i kopije tog programa na nosaču odnosno u memoriji računara, takav vid skladištenja mora biti dozvoljen, odnosno ne može se zakonitom korisniku programa zabraniti ni ugovorom o licenci.
Ograničenja u cilju postizanja interoperabilnosti
Računarski program se od strane zakonitog imaoca primerka programa može posmatrati, ispitivati ili testirati, s ciljem da se utvrde ideje i principi na kojima neki od elemenata programa počiva, a sve pod uslovom da se to čini dok se preduzimaju radnje učitavanja, prikazivanja, pokretanja, prenosa programa ili smeštanja tog programa u memoriju u skladu sa namenom i načinom korišćenja. Pored omogućavanja adekvatnog korišćenja programa od strane kupca licence, cilj ovakve odredbe je omogućavanje širenja znanja i ideja, dalji tehnološki napredak i inovacije. Jedan od razloga ovakvog testiranja i ispitivanja može biti i uspostavljanje interoperabilnosti sa drugim računarskim programom, u koju svrhu se vrši prevod izvornog koda. Taj postupak utvrđivanja izvornog koda računarskog programa naziva se dekompilacija. Načelno je zabranjena, osim na način i u obimu u kom je zakonodavac to propisao.
Dekompilacija računarskog programa, koja se sastoji od umnožavanja i prevođenja izvornog koda, može biti dozvoljena bez dozvole nosioca prava, između ostalog, samo ukoliko je to neophodno radi pribavljanja podataka neophodnih za postizanje interoperabilnosti nezavisno stvorenog računarskog programa sa drugim programima.
Takođe, da bi predmetni izuzetak od autorskopravne zaštite mogao da se primeni, odnosno da bi dekompilacija bila dozvoljena, dodatno je potrebno da budu kumulativno ispunjeni sledeći uslovi:
- da radnju umnožavanja izvornog koda i prevoda njegove forme vrši zakonit nosilac licence, odnosno druga osoba koja ima pravo da koristi primerak programa ili lice koje je od strane tih lica ovlašćeno da preduzima te radnje;
- da podaci koji su neophodni za postizanje interoperabilnosti nisu na drugi način bili dostupni pomenutim licima;
- da su radnje iz prethodne tačke ograničene samo na one delove originalnog programa koji su neophodni za postizanje interoperabilnosti.
Opisani izuzetak od autorskopravne zaštite trpi još uslova, koji se odnose na korišćenje informacija dobijenih umnožavanjem izvornog koda i prevodom njegove forme. Odnosno, na ovaj način dobijeni podaci mogu se koristiti isključivo u cilju postizanja interoperabilnosti nezavisno stvorenog računarskog programa, pri čemu je naročito zabranjeno da se dobijene informacije saopštavaju drugima (osim ako je to neophodno za postizanje interoperabilnosti nezavisno stvorenog računarskog programa). Podaci dobijeni dekompilacijom takođe se ne smeju koristiti za razvoj, proizvodnju ili reklamiranje računarskog programa koji je suštinski sličan u izrazu računarskom programu čija se dekompilacija vrši ili za bilo koju drugu radnju kojom se povređuje autorsko pravo na tom programu. Korišćenje podataka dobijenih dekompilacijom u drugu nedozvoljenu svrhu vodilo bi povredi autorskog prava, a potencijalno bi se tom radnjom stekli i elementi krivičnog dela.
Važno je napomenuti da su odredbe Zakona koje regulišu ograničenja autorskog prava u cilju postizanja operabilnosti imperativnog karaktera i ne mogu se isključiti niti ograničiti ugovorom.
Interoperabilnost u softverskom smislu podrazumeva mogućnost kompjuterskih sistema i računarskih programa da međusobno dele informacije, odnosno da se mogu prepoznavati i zajedno funkcionisati.
Pitanje interoperabilnosti računarskih programa je kompleksno i slojevito jer se može raščlaniti na nekoliko vrsta, poput semantičke i strukturalne, koja predstavlja mogućnost da sistemi i programi razmenjuju podatke i prepoznaju i otvaraju formate fajlova, ili pak tehničke ili sintaktičke interoperabilnosti koja, između ostalog, podrazumeva mogućnost uspostavljanja bezbednosnih protokola pomoću kojih se komunicira na mreži.
Interoperabilnost funkcioniše tako što su dva računarska programa ili više njih kreirani i podešeni na način da međusobno mogu razmenjivati informacije, prepoznavati komande i sarađivati. Bez interoperabilnosti računarski programi ne bi mogli međusobno da funkcionišu, niti bi mogli da se instaliraju na operativne sisteme, ali ni hardverski ne bi mogli da se povezuju na mrežu i različite uređaje.
Na primer, da bi aplikacije mogle da budu preuzete na telefonskim uređajima sa Android operativnim sistemom i da na njemu funkcionišu, potrebno je da takvi softveri (aplikacije) budu interoperabilni sa Androidom. A da bi se interoperabilnost postigla, o softveru na kome se bazira ovaj operativni sistem moraju se znati karakteristike izvornog računarskog koda.
Međutim, za neke programe potrebno je proći postupak dekompilacije, da bi se utvrdile karakteristike dela koda koji je potreban za uspostavljanje interoperabilnosti.
Pojam dekompilacije podrazumeva postupak obrnut od postupka nastanka računarskog programa. Dakle, računarski program nastaje tako što programer piše najpre izvorni – source kod, zatim kompajler takav kod prevodi u binarnim jezikom ispisan object kod koji je čitljiv kompjuterskim uređajima. S tim u vezi, kada neko želi da izvrši dekompilaciju nekog programa, polazi od object koda, pa dolazi do ljudima razumljivog source koda, koji može umnožavati i prevoditi.
