Закон пак рачунарски програм, због његових карактеристика, сврстава у писана ауторска дела, заједно са књигама, брошурама, чланцима итд. Ауторскоправном заштитом, осим рачунарског кода, покривена је и техничка и корисничка документација у било којем облику њиховог изражавања, која прати рачунарски програм, што укључује и припремни материјал за његову израду.
Дакле, рачунарски програм је, у смислу Закона, препознат као писано ауторско дело и ужива ауторскоправну заштиту као и сваки други оригинални плод духовног и интелектуалног рада изражен у некој форми.
Аутор-програмер и носиоци права на рачунарском програму
С обзиром на „духовно“ порекло сваког ауторског дела и његову чврсту везу са личношћу његовог ствараоца, аутор рачунарског програма може бити само физичко лице, на пример програмер који је створио програм. Дакле, правно лице не може никада имати статус аутора. Међутим, правно лице може бити носилац имовинских ауторских права на рачунарском програму, што се често у пракси и дешава.
Иницијални носилац ауторског права на рачунарском програму је, дакле, аутор, док други носилац права може бити носилац имовинског ауторског права, уколико га је уговором или по сили закона стекао. На пример, уколико је рачунарски програм настао од стране запосленог који је у радном односу, трајни носилац свих искључивих имовинских права на делу је послодавац, ако уговором није другачије одређено. Али аутор може имати право на посебну накнаду ако је то предвиђено уговором. Ово законско решење се разликује у односу на друге форме ауторских дела, где, уколико уговором није другачије регулисано, имовинска права на делу припадају послодавцу у трајању од пет година, да би, по протеку тог рока, носилац права био аутор.
Ауторско право поводом рачунарског програма
Као и у случају осталих ауторских дела, и на рачунарске програме се односи подела субјективног ауторског права на морална и имовинска права, односно на личноправна и имовинскоправна овлашћења.
Морална права се тичу личности аутора и у њих се, између осталог, убрајају права аутора да буде препознат и означен као аутор дела, право да дело објави или не објави, да се супростави недостојном коришћењу и штити интегритет свог дела.
Имовинска права се углавном односе на аспект економског искоришћавања ауторског дела и права на убирање накнаде. На пример, имовинска права су право на умножавање ауторског дела, стављање примерака дела у промет, емитовање, право на јавно саопштавање, укључујући и интерактивно чињење дела доступним јавности итд.
Права на програму у одређеним унапред прописаним ситуацијама могу бити и ограничена односно суспендована, најчешће када је то у интересу друштвене заједнице или законитог корисника програма.
Право на умножавање рачунарског програма
Једно од основних имовинских права које припада аутору односно носиоцу права над рачунарским програмом јесте право на његово умножавање. Другим речима, аутор рачунарског програма има искључиво право да дозволи или забрани умножавање рачунарског програма који је настао као резултат прилагођавања, превођења, аранжирања или измене његовог рачунарског програма, без утицаја на права лица које је извршило такве измене. Под умножавањем законодавац подразумева чак и пуштање програма у рад на рачунару. Такав вид коришћења програма је подложан ограничењима ауторског права у корист законитог носиоца лиценце.
Промет права на рачунарском програму
Права попут моралних строго су везана за личност аутора и њима се не може располагати. Дакле, не могу се отуђити чак ни вољом аутора и сваки облик њиховог уступања био би правно ништав. Аутор је, дакле, аутор и нико други се тако не може легитимисати.
Имовинским правима се пак може располагати, односно имовинска права се могу стећи и правним послом – уговором, али могу бити и предмет наслеђа.
Имовинским правима се може располагати на искључив или неискључив начин, при чему се у уговору мора нагласити уколико је реч о искључивом уступању. У случају искључивог уступања имовинских права, једино ће стицалац права бити убудуће овлашћен да на начин прописан уговором искоришћава ауторско дело, док аутор или трећа лица то право неће имати. Даље, у случају искључивог уступања, стицалац ће имати право, уз посебну дозволу аутора, односно његовог правног следбеника, да то право уступа и трећим лицима.
Уступање имовинских права даље може бити ограничено предметно (према броју радњи које је стицалац овлашћен да врши), просторно (према територији на којој стицалац може да врши права) и временски (према временском трајању права).
Закон пописује да се ауторско право уступа Ауторским уговором, што је основни уговорни однос када говоримо о уступању ауторског права на рачунарском програму. Међутим, уколико говоримо о уступању права на рачунарском програму који у тренутку закључења уговора још увек није завршен, односно још увек не постоји, тада се може закључити и Уговор о наруџбини рачунарског програма (ауторског дела). У том случају предмет уговора је уступање будућег примерка ауторског дела, а све према спецификацијама и опису уступљених права. Те информације су део самог уговора. Овај други уговор је у пракси подједнако заступљен као и ауторски уговор.
Ауторски уговор – Уговор о уступању/преносу ауторског права на рачунарском програму
Ауторски уговор се закључује у писаној форми и његова сврха је уступање или пренос ауторских права у целини. Ауторски уговор садржи: имена уговорних страна, наслов односно идентификацију ауторског дела, права која су предмет уступања односно преноса, висину, начин и рокове плаћања ауторске накнаде ако је уговорена, као и садржинска, просторна и временска ограничења, ако постоје.
Закон даје слободу уговорним странама да уговоре накнаду или да договоре бесплатно уступање права, с тим што, ако се, у том случају, испостави да приход остварен коришћењем ауторског дела премашује трошкове његовог коришћења у мери која омогућује плаћање ауторске накнаде, аутор, односно његов наследник, има право да тражи измену ауторског уговора ради уговарања накнаде.
За ауторски уговор је важно и правило о тумачењу његових одредби – у случају сумњи односно тумачења о садржини и обиму права које се уступа, односно преноси ауторским уговором, сматра се да је уступљено, односно пренесено мање права. Оваквом одредбом законодавац стаје на страну аутора, што је један од разлога због чега се уступљена права морају детаљно и таксативно навести.
Уговор о наруџбини ауторског дела – рачунарског програма
Уговором о наруџбини ауторског дела аутор се обавезује да за наручиоца изради ауторско дело и преда му примерак истог. У том случају наручилац има право да објави дело и да стави у промет примерак дела који му је аутор предао, а аутор, по правилу, задржава остала ауторска права, ако уговором о наруџбини није друкчије одређено. Међутим, у овом случају постоји изузетак који се односи на рачунарски програм, за разлику од општег правила. Уколико је, на основу уговора о наруџбини ауторског дела, израђен рачунарски програм, наручилац стиче сва права искоришћавања рачунарског програма, ако уговором није друкчије прописано.
Уговор о лиценци
У Републици Србији Уговор о лиценци дефинисан је као правни посао којим се давалац лиценце обавезује да стицаоцу лиценце уступи, у целини или делимично, право искоришћавања проналаска, техничког знања и искуства, жига, узорка или модела, а стицалац лиценце се обавезује да му за то плати одређену накнаду. Из наведене законске дефиниције можемо закључити да је законодавац овом уговору наменио сврху регулисања промета права индустријске својине, односно патената и жигова на првом месту, док је промет субјективног ауторског права везан за ауторске уговоре, како је већ објашњено.
Међутим, у решењима заступљеним у другим државама, уговор о лиценци представља основни облик уређења сагласности воља и поводом промета ауторског права. А услед све учесталијег прекограничног промета ауторског права на рачунарском програму, стицаоци права у Републици Србији су у највећем броју случајева принуђени да ступају у уговорне односе, где је уговорено материјално право неке друге државе, а модел уговора са којим се саглашавају приликом ступања у уговорни однос управо је уговор о лиценци.
Поред уговора о лиценци, у пракси су успостављени модели лиценци под којима се под унапред познатим условима располаже рачунарским програмима, а најпознатије су флексибилне open source лиценце, које дозвољавају коришћење софтвера у великом обиму и без накнаде.
