Павле Ђорђевић, директор бренда „Органела”, доказ је да снови могу постати стварност. Још пре него што ће уписати Пољопривредни факултет, он је сањао о свом малом парчету земље које ће обрађивати и уживати у природи. Данас Павле поседује четири хектара на којима узгаја сертификовано органско воће и поврће и, са својим удружењем „Башта може свашта”, производи бесплатну здраву храну за децу која се лече од рака, а смештана су у НУРДОР-овим родитељским кућама.
Када се родила идеја да из града пређете у село и започнете органско узгајање воћа и поврћа?
Када сам уписивао факултет, имао сам неку идеју, али је она била далеко од овога где смо сада. Када сам био гимназијалац, знао сам оквирно у ком смеру бих желео да идем, али нисам имао ту ширину да замислим неке ствари. Тако сам одлучио да упишем Пољопривредни факултет јер ме је страшно привлачило да будем у природи, да будем окружен биљкама. Не знам одакле толика љубав према томе.
Претпостављам да је корен свега у томе што никада нисам имао ни баку ни деку на селу. Знате, када се у септембру вратите у школске клупе па вам наставник српског да писмени задатак на тему „Како сам провео летњи распуст”, сви су причали, са толико љубави, како су били код баке и деке на селу. Када чујеш све те лепе приче о селу, доживиш га на потпуно другачији начин у односу на неког ко живи на селу. Одатле вероватно и жеља за тим.
Заправо сам тек током факултета први пут видео праве воћњаке, сусрео се са органском производњом и, уопште, стекао слику о свему томе. Пре факултета наум је био нека кућица са малом окућницом. Међутим, како сам мало загазио у струку, пожелео сам да имање има барем хектар, па два хектара. И тако смо дошли до четири хектара, колико има ово имање.
У причу звану „Органела” закорачили сте сами.
Кренуо сам сам, али породица је ту била да подржи цео мој пут, што је енормно важно. Поготово кад из града идеш на село и улазиш у нешто непознато. Како је њима непознато, тако је и мени. Знаш који је циљ, чему се тежи, али не знаш шта да очекујеш: да ли ће ићи или неће ићи, да ли ће падати грȁд или неће, како ћу се снаћи на селу. Све су то непознанице. Ипак, требало је почети, а затим тражити сараднике.
Да ли је тај процес био компликован?
У старту сам кренуо да тражим појачање. Потпуно ми је било јасно да не могу све сам да радим. Концепт по коме сам све замислио да ради је веома захтеван, јер ти ниси овде само произвођач који сади и бере. Мораш све то да пакујеш, мораш да имаш дистрибуцију, мораш да имаш продају и маркетинг. Имао сам, буквално, фирму у малом, а тек сам кретао у читаву причу. Није ми циљ да произведем воће и поврће и све то продам некој хладњачи, него је концепт да се производ испоручује купцу на кућну адресу. То додатно усложњава и отежава причу, али ипак верујем да је овакав начин далеко перспективнији.
Први који ми се придружио био је Милош, мој колега са факултета са којим сам причао о својим плановима и питао га да ли жели да ради са мном, а врло брзо су нам у помоћ дошли Дарко, Никола, Теодора и Марија. Тако смо формирали тим „Органела”.
Почетак је обично веома тежак. Да ли је и са вама то био случај?
На самом почетку немаш никакав профит јер немаш шта да продаш. Требало је да кренемо са малинама, али се посао изјаловио због неких садница које су биле неадекватне. Све је било у минусу јер сам морао да често долазим на имање из Београда, где сам радио како бих имао од чега да живим, а требало је плаћати гориво. Морао сам да пронађем начин да макар покријем трошкове. Тако сам дошао на идеју да убацимо кокошке и од продаје њихових јаја буде новца бар за гориво. И то је добро кренуло.
Онда је једна моја рођака, иначе велики заљубљеник у природу, дошла на имање. Прво што је видела јесте да има пуно коприве, багрема и дивље нане. Све ово је већ било ту када сам купио земљу. Захваљујући њој смо на тржишту понудили прво свежу коприву, затим и чорбу од коприве, и на крају смо правили и органски потаж. Уз то смо почели да продајемо чај од нане и почели да прерађујемо и продајемо воће које је расло на имању.
Одједном смо имали свој мали асортиман који нам је омогућио да опстанемо јер је постојао велики број људи који су желели управо оно што смо им нудили.
Да није било коприве, дивље нане, дивљег матичњака, раставића и затеченог воћа, вероватно не би све кренуло тако енергично.
Убрзо су многи чули за вас.
Те 2018. године смо направили бренд „Органела” и почели да се представљамо на друштвеним мрежама. Готово преко ноћи су различити медији почели да пишу о нама и тако је све више људи чуло за оно што радимо. Захваљујући тој пажњи, били смо позвани на двор за 100 година српско-руског пријатељства као добар пример фирме која добро послује.
И тако је то кренуло, степеник по степеник, да се шири.
Зашто сте се одлучили за производњу органских производа?
Прво што желиш јесте да твоја породица има нешто непрскано и здраво. Заправо не видим као исправан било какав други начин производње. Једноставно, не могу да замислим да прскам неку биљку хемијом и да се то после једе. И не трујеш само биљке, трујеш и животиње. Цео еко-систем и уопште та нека самоодрживост је нешто пријемчиво за живот.
Много је лепо када убациш труло поврће у компостер, па у глистењак, и добијеш хумус, који искористиш после поново за садњу. Имаш бунарску воду, коју користиш за пиће. Ако не загађујеш ту воду, она отиче после у језеро, а из тог језера поново заливаш земљу.
Веома је битно да цео тај круг буде здрава, чиста прича, јер то је еко-систем, то је природа у којој живимо.
Да ли је исплативија конвенционална производња? Мислим да је најисплативије да се на неколико хектара уради једна култура. Ако би се то третирало и радило на конвеционални начин, било би исплативије, лакше, не би било потребе за толико људства у фирми, не би било потребе толико месеци да се ради, него, одрадиш пар месеци посао, и завршиш. Али, то није оно што желим.
Чим је имање купљено, склопили смо уговор са сертификационом кућом, да они ураде анализу земљишта, да ураде све анализе које су потребне да се види да ли је земља третирана или није. Полако смо улазили у тај процес сертификације и сада смо званично сертификовани произвођачи.
Споменули сте да сте раније имали коке. Међутим, сада их нема у дворишту.
Што се тиче кока, на самом имању коке више не обитавају. Оне су били пуштене, а ви кад посејете нешто, оне поједу све. Ми смо у року од одмах остали без блитве, све су обрстиле. Органска производња са њима је јако тешка, тј. да имате комбинацију поврћа и њих. Такође, нисмо желели да их ограничавамо и затварамо. Заиста смо желели да оне иду куда год желе. Зато смо наше коке преселили на друго имање, код две баке које имају велике ливаде и ништа не гаје. Тамо су у потпуно истим условима као што би овде биле, само што ми овде имамо простора да се бавимо и повртарском производњом. Баке су свакако већ старе и не би се бавиле том производњом, па смо скоцкали да лепо буде и њима, да оне имају сигурно тржиште и зараду. Та јаја су истог квалитета као да су гајена овде, и тако смо спојили лепо и корисно за све.
На који начин испоручујете робу?
Избегавамо слање курирским службама. Ми покривамо Ваљево и Београд, ту доносимо људима директно на кућну адресу. Кад уберемо поврће, ставимо у возило - лети је то хладњача - и онда оно стигне људима у току тог дана. Кад се шаље курирском службом, посебно ако су то јагоде, малине, купине, блитва, зелениш, то се спаруши. Ти то пошаљеш, а они прво смештају у неки магацин, тумбају... Стигне то до људи, али није тог квалитета који ми пошаљемо и желимо да људи добију.
Имамо и неочекивано много упита из Новог Сада, али нам, засад, недостаје логистика како бисмо могли да покријемо и овај град, али полако...
Покренули сте и један посебан, веома леп хуманитарни пројекат на имању. Како је дошло до тога?
„Органела” има четири хектара. Један хектар је одвојен за „Башта може свашта”. То је удружење основано са циљем да гајимо органско воће и поврће, а сви производи одатле иду бесплатно за децу која се лече од рака, а смештена су у НУРДОР-овим родитељским кућама. Та идеја се родила још крајем 2019. године, након што се Дарко прикључио тиму.
Наиме, он је самоиницијативно спомињао НУРДОР, колико им значи свака донација и помоћ, и колико је деци све то потребно. Кад сам га упитао како све то зна, он ми је рекао да је са 9 година имао леукемију од које се излечио. То нам је свима дало мотив више. Ја могу да разумем да је тој деци тешко, али он из прве руке зна како им је. Кад неко прође кроз то, зна колико је важна храна. Довољно су деца изложена хемији и лековима, те је потребно да им се олакша и помогне.
Пројекат смо покренули у јуну ове године и „Башта” је почела невероватном брзином да се развија захваљујући волонтерима који су долазили из различитих фирми. Много нам значи сарадња са Младим истраживачима Србије. Они су организовали кампове сваког месеца, где је долазило до 15 волонтера на 15 дана да нам помаже на имању око „Баште”. Притом су то људи од 18 до 30 година. Толико младих је било овде и прошло у оквиру тих кампова. Водили смо их на оближње Каменичко језеро, где су пливали, веслали, играли одбојку. Дакле, није само рад. Ради се можда пет-шест сати дневно, остало је слободно време за дружење. То је нестварна енергија! С једне стране, заврши се посао који треба, а с друге стране, буде прелепо искуство.
Недавно су нам били волонтери из једне фирме. Дошао је минибус са 15-20 запослених и много нам је значила њихова помоћ. Прво, та енергија, кад неко дође и хоће да ради и по врућини. Из НИС-а кад су дошли летос, била су 43 степена док су они садили, и није им било мрско. Та енергија те толико гура да је то невероватно.
Шта даље планирате са пројектом „Башта може свашта”?
Циљ ове приче је да „Башта” порасте. Она је сада већ довољно велика да може да подмири потребе дечице и уопште целих породица које су у тим кућама. Надамо се да ће бити још више производа и да друга удружења могу да добију ту храну. С обзиром на подршку коју добијамо, мислимо да ће се „Башта” проширити и да ће друге фарме моћи да примене исти концепт. Такође, друге органске фарме су нам се прикључиле, са сертификованим парадајзом, паприком, малином, соком од ароније, а удружили су се и неки пољопривредници, јер ми не можемо да гајимо све.
Важно нам је да ова прича буде самоодржива, да цео концепт живи сам од себе, а не од донација. Тренутно се скупљају донације на платформи donacije.rs. Ту свако може да донира колико год жели. Циљ је да скупимо средства да направимо смештајне капацитете на брду, где ће волонтери моћи да спавају, уместо да спавају у шаторима, где их сада смештамо. Када нема волонтера, издаваће се тај смештај и онда ће сав новац ићи за „Башту”.
Ово нам је потребно зато што сама „Башта” захтева и стајњаке, семена, систем за наводњавање... Једноставно, као што у „Органели” морамо стално да улажемо, тако је и са „Баштом”.
Имамо фантастичну покривеност волонтерима, али опет боље што више бити независан у производњи, да и волонтерима буде лакше. Ако их и нема у неком периоду, да можемо све сами лакше да изнесемо. Ми овде свакако ускачемо у „Башту”, помажемо, водимо рачуна сваког дана, али је неопходно учинити да све буде самоодрживо.
За све те волонтере, поред излета, обезбедили сте и забаву на самом имању.
Објекат који је некада био штала претворили смо у спортско-рекреативни центар. Све смо лепо очистили и средили и поставили справе за вежбање, сто за стони тенис, стони фудбал, пикадо, имамо и разне друштвене игре. Увече се ту окупљамо и забављамо. Ако је ведро, увече се изађе напоље, простре се ћебе, запали се ватрица ако је хладно, па се гледају звезде. Нестварно су лепа дружења овде.
Постали смо, на неки начин, као центар за младе. Најпростије речено, воле људи да дођу. Мало се ради, мало ради и котлић и роштиљ, па онда лежаљке развучемо између дрвећа...
Овде свако може да пронађе себе и зато сви који дођу ово доживљавају као своје, што је посебно лепо. Колико се обрадујемо кад људи питају како напредују биљке, докле су стигле, шта је са оним што смо садили, да ли је то успело... То је нешто нестварно!
Иначе, људи се плаше одласка на село зато што мисле да је досадно, да нема младих. Природа и друштво је једна целина коју треба заокружити. Кад то постоји, то једноставно функционише. А овде има доста нас у екипи. Друго, на селу, у Ваљевској Каменици, има стварно сјајних људи. Неко можда замишља да се све своди на чупање и сађење. Не. То су све људи потпуно широких схватања. Дружимо се са тим фантастичним људима. Кад други дођу, зачуде се колико нас овде има.
То је стварно лепа слика која треба да живи и да се обогати, као и што се дешава. Људи нас неретко зову и питају да ли има неко имање на продају. Тако да су се неки млади и настанили овде на самом селу, што много значи и њима и нама.
Какви су вам планови за будућност?
Што се тиче планова, асортиман нам се већ искристалисао. Увелико знамо шта догодине треба да појачамо, а шта да смањимо. Од поврћа имамо: парадајз, краставац, тиквице, зелене и црвене паприке, лубеницу, дињу, блитву, спанаћ, першун, целер, цвеклу, шаргарепу, руколу. Онда од воћа: шљиве, јабуке, крушке, малине, купине, рибизле, и јагоде, које су нам постале својеврсни заштитни знак. Стварно имамо доста тога да понудимо.
Кад је реч о будућим плановима, није нам циљ да се ширимо, да будемо огромни произвођачи, да будемо доминантни на тржишту у том погледу. Битно нам је да одржимо ту заједницу са својим сталним купцима, да имамо капацитет за одређени број породица.
У будућности ћемо укључивати и кооперанте. Нама је то био план у самом старту. Били смо у контакту са људима који нису знали да ће бити кооперанти, али кад видите како раде, понудите им сарадњу. Циљ нам је да идемо у том смеру, јер постоје неке културе које боље успевају на већој надморској висини, а ми немамо те услове. Ми желимо да допунимо асортиман а да квалитет остане исти.
Ако бисмо се проширили на много хектара, изгубили бисмо корак. Боље да је више људи укључено у то, да се шири на више географски различитих локација. Примера ради, ако овде удари грȁд, све је пропало. Али, уколико постоји и фарма на другом месту, то може да смањи ризик.
То је један смер. Оно што је други смер јесте туризам. Број људи који је продефиловао овде показатељ је да има потребе за тиме. Људи сврате, хтели би да преноће, а, нажалост, немају где. Снађемо се, имамо шаторе, али немамо смештајне капацитете за туристе.
Такође, желимо и да отворимо својеврстан ресторан који би функционисао тако да, са нашим куварима, унапред видите шта је у понуди, изаберете јело, и тог дана у толико сати вас чека спремна клопа. За тај дан може да буде једна екипа, максимално две, и то је све, не примају се резервације других гостију. Поента је да људи који дођу овде имају свој мир, уживају са децом, животињама, да су у природи. Њима није стресно, нама није стресно, нема халабуке из кухиње. Поента је задржати тај концепт лаганог живота.
Уз то, желимо да направимо и мали погон за прераду. Ми, на пример, нашу сировину носимо у фирме које имају HACCP и испуњавају све услове да могу да се баве прерадом. Међутим, мали погон за прераду би нам одлично дошао. Примера ради, има много парадајза. Одсече се онај део који не ваља, онај који ваља остане, преради се, и тако све буде искоришћено, за шта није могуће ангажовати некога за прераду јер им се не исплати да активирају своје велике погоне за 20 кг парадајза.
Своје производе на тржиште пласирате преко интернета. Колико вам је сајт значајан као маркетиншки алат? Зашто сте баш одабрали домен .rs?
Цела та веб-продавница је направљена пре короне, а корона је само потврдила да смо изабрали добар пут када смо се одлучили за онлајн поручивање.
Друго, на овај начин смо направили мост између произвођача и купца, чиме смо омогућили ниже цене производа, тако да нам је сајт заиста био ветар у леђа.
Што се тиче избора домена, наша прича је, засад, локалног карактера. И „Башта може свашта” је на домену .rs, а и чињеница је да омогућава боље позиционирање у резултатима претраге, што је веома значајно за само пословање.
Иначе, сајт нам је највише помогао у аутоматизацији, јер су се, пре тога, наруџбине преносиле усмено и писмено. На пример, неко поручи на сајту, тамо нам изађе све: фактура, колико чега треба, тачно зна та особа шта је поручила, колико то кошта. Друго, ту фактуру само овде одштампамо. Са том фактуром иде се у поље, бере се колико чега треба. Пре тога је било телефоном, па правиш спискове, изгуби се много времена.
Наравно, има и даље људи који не користе сајт. Или не желе или воле да се чују са нама и испричају и распитају се о стварима које их занимају, што је потпуно нормално.
Такође, сајт нам је учинио доступном могућност да се људи региструју и добију сталан попуст од 10% на све производе, а редовним муштеријама пружамо и додатне повластице.
Све у свему, сада не могу ни да замислим читав посао без сајта.
Погледајте пручу о имању на ком се гаје органска храна и хуманост.
