Кад су се појавили портали, предвиђали су смрт новинама (принту). Држе се новине и даље (неке).
Сваки притисак изнедри нове моделе и решења. Данас је све популарнији модел mook, настао комбинацијом речи magazine и book.
Ти часописи-књиге објављују се углавном на свака три месеца, луксузно су штампани и добро укоричени са идејом да поносно стоје на столу или у полици. Дакле, mook није нешто што се баца као старе новине, већ има тенденцију да траје као књига.
Али шта се збива са текстовима који се објављују онлајн? Каква је њихова судбина ако су добри, осим што их сачувамо у претраживачу (bookmarks) или међу занимљивим садржајем на свом Фејсбук профилу (Facebook/saved).
У следећих неколико примера, навешћу несвакидашње случајеве текстова који су прво објављени онлајн, а затим су, због квалитета и одјека, штампани и завредили своје место на неким полицама за књиге и часописе.
Владимир Скојачић Скоча пише тако да се чита лако. Али писати тако је најтеже, а лепо је читати. Његове постове су људи препознали и постали су пратиоци, они који лајкују и шерују то што пише. Пратиоци су дали крила његовим причама, па су се приче јављале све чешће. Текстови Владимира Скојачића Скоче сада се штампају и могу се читати на последњој страни Културног додатка Политике или у онлајн магазину City Magazin.
Без обзира на то да ли пише о неком новом или старом албуму, о филму, путовању или о погледу са терасе, ти текстови завређују пажњу и људи их воле јер вреде.
Приче Ивана Токина о псу прво су се појавиле онлајн. Касније, кад су заживеле, добиле су штампану верзију у виду књиге и неколико издања. Данас је књига Пас јури. Трагају за њом људи по књижарама.
https://www.knjizare-vulkan.rs/domaci-roman/38892-pas
Слично је почео и Горан Стојичић. Тргнуо се из сна и записао га, објавио сан као статус на Фејсбуку. Допало се људима, делили су даље његову причу, а он је, осокољен ширењем свог сна, почео да пише још.
https://www.facebook.com/goran.stojicic.besani
Добар притисак јавности уродио је плодом, па је Горан Стојичић, након неког времена, текстове које је објављивао онлајн спаковао између две корице, а приче и корице му је дизајнирао Футро (Славимир Стојановић). То је мултимедијална књига у којој свака прича има свој QR код који води до песме коју треба слушати док се чита прича.
https://www.delfi.rs/knjige/91152_besani_knjiga_delfi_knjizare.html
Након књиге Бесани, Горан је објавио још један роман и неколико збирки прича.
Небојша Кривокућа је креативни директор и уредник изузетног подкаста Прешлицавање. Он прати све музичке албуме који изађу, а за пратиоце подкаста преслуша и сажваће најбоље од најбољих.
На његовом блогу и подкасту врло често могу се пронаћи и препоруке за књиге и филмове. Добре и квалитетне књиге и филмове.
http://preslicavanje.blogspot.com/
Небојша је на свом блогу писао о песмама и албумима, писао веома добро, толико да буде препознато и да завреди да се текстови спакују међ’ корице и да постану књига.
https://www.delfi.rs/knjige/35780_39_pesama_knjiga_delfi_knjizare.html
Ако обратимо пажњу како Ана Токин пише о својим хаљинама, видећемо да је свакој удахнула довољно душе да су хаљине постале као ликови из књига. Свака има своје име, причу, улогу, има своју судбину. Ана то ради мајсторски, неоптерећујуће, лепршаво и другачије. Њени текстови о хаљинама могли би да једног дана буду укоричени, с правом.
Зато, пазите шта читате, јер су текстови добри где год да су, онлајн или упаковани у корице.
Вредно вреди, увек и било где.
